Илија Чворовић

Дошло време да се одробија и та војска, па се ја пријавих за Школу резервних официра. Фармацеут сам, то им треба, а чуо сам да је мало лежерније. Елем, однео ја потребна документа: уверење о дипломирању, држављанству и извод из књиге рођених. Осим тога, ваљало је попунити упитник. А у упитнику - осим података о себи самом и уђој и широј фамилији, остала још и нека питања из '48:

1. подаци који се траже о оцу и мајци су исти. Са изузетком да се за оца (али не и за мајку) мора навести од кад до кад и где је живео ван садашњег места боравка. Зар мајка сме да ми ради за цију (и да увече кад отац заспи, са терасе виче "ЕСАДЕ!")

2. питају ме да ли сам, кад где и зашто, био ван земље. ОК, напишем ја то, имају и сами те податке. А затим следи врхунско питање: одржавам ли контакте са неким у иностранству - без обзира је ли Србин или странац, и навести име, презиме и адресу!. Наравно да одржавам контакте са гомилом људи. И наравно да немам физичку адресу готово ниједног од њих. Забога, комуницирамо или е-поштом или Ај-сик-ју-ом, а сви ти подаци су ми на компу. Схватим ја да је то битање заостало из времена кад су Аркан и Гишка убијали емигранте по Француској и Немачкој и лепо одлучим да не будем цинкарош и напишем НЕ. Најбезболније.