Петница као повод

Последњих пар дана већина је рекла свој став поводом нефинансирања Петнице од стране државе. Проблем није нов, али је очито дошла коса до камена. О ставу „демократске и проевропске“ власт у последњој деценији, довољно је рекла управа ИСП у свом саопштењу. Не желим да пишем о томе колико мени лично значи Петница, мало тога могу рећи што већ није написао Милош Филиповић.

Једна ми је ствар јасна и мучи ме већ годинама - чињеница да држава нема идеју. Током четврте године студија, већ након пада Милошевића, био сам члан Комисије за уписну политику Београдског универзитета. Ректор је била Марија Богдановић, а више се не сећам да ли је Ђинђић био жив (и председник владе) или га је већ заменио Живковић или Коштуница. Потпуно је небитно, јер су сви урадили исто на плану стратегије развоја Србије - ништа. Елем, треба да одлучимо да ли ћемо прихватити предлоге факултета за број бруцоша наредне школске године или ћемо донети неке измене. Правни факултет, чији највећи амфитеатар има 400 места, тражио је да се одобри упис 700 буџетских и 1100 самофинансирајућих студената (ових се цифара сећам савршено). Други факултети су предали податке о својој површини и броју наставника, те је на основу тога одређивана уписна квота (према идеји ректора Богдановићеве). На то сам се ја побунио - ако је Медицински факултет писао читав Клинички центар у своју површину, они (пре него Правни) могу да упишу на хиљаде студената. Моје питање је било - шта ће нама толики лекари за 6 година.
Прво, бесмислено је рећи „па, већина неће завршити“, јер зашто их онда уписујемо. Друго, питам ја ректора
-„Да ли сте тражили од Владе стратегију развоја у наредној деценији, на основу које бисмо могли да закључимо колико стручњака ког профила ће нам требати за 4, 5 или 6 година?“
-„Па, не постоји таква стратегија“, одговорила је, прилично зачуђена мојом наивношћу „зар сам, побогу, очекивао да такав документ постоји, а да би (чак и да постоји) био доступан универзитетима“.
-„Добро, а да ли је неко контактирао Тржиште рада, да видимо макар каква је ситуација данас“
-„Па знате, ми смо њима писали пре пола године, и они нам још нису одгоорили“ (у преводу „ко нас бип-бип“)

Од тада је прошло преко 5 година, и још увек држава не зна шта би са собом. Знамо да КркоДеда треба да за своја 2-2,5 посланика добије да пензије буду 70% од плате - највише у Европи, али не знамо шта бисмо радили са студентима. Заправо, не знамо шта бисмо радили ни са онима који дипломирају, јер уместо да их запослимо, повећавамо старосни праг за пензију. Последично, не знамо шта бисмо са студентима, па на крају ни са онима који би постали студенти. Тибор Јона лепо објашњава логику коју следи држава - шта ће нам паметни људи, доста је један који је направио клинику у Лесковцу, али је битније прославити Палмину славу или довести Цецу да поје за „Српску Нову годину“.

Дана Поповић је поводом формирања текуће владе написала у Политици:

О економском програму ЗЕС-а Цветковић је, између осталог, рекао: „Већа запосленост, бржи развој и бољи стандард грађана…”. То је било лепо речено, разумели смо, али то у преводу значи – „ми вама грађанима желимо све најбоље!”. То знамо, хвала, али сада лепо да чујемо како ће се то урадити.

Слично је и у науци, односно са научницима: наслушали смо се прича „даћемо све од себе да вратимо млате научнике из белога света“. Па хајде онда, дајте све од себе, урадите и нешто конкретно. И спречите нас да одемо, немојте нас само враћати. Али тако што ћете нам дати разлог више за останак, а не тако што ћете нас обогаљити одузимањем пара од универзитета и Петнице.

Divide et impera

Након много муке и доста жртава у Ираку и Авганистану, Амери су канда одлучили да се врате старој тактици, успешно примењеној у Србији и Украјини: пусти их да се сами бију.

Наравно, ова тактика не може да упали у земљама у којима сама власт не даје повода, тако да нису „криви“ само Американци. Међутим, систем „прогласи победу макар изгубио са 60:15“ довољна је да земљу дестабилизује. Па ако оних 15% баш и не могу да сруше власт, увек је могућа војна интервенција „у циљу заштите грађанских права и слобода“.

И што је најважније - оваквом тактиком се избегава могућност да западна војска попије атомску бомбу, сада када су кренули на нуклеарну силу.

П.С.
Видимо сада да демократски председник САД заиста води једну мирнодопску политику - уздражава се од употребе грубе силе, већ користи традиционалније, софистицираније (а зашто не рећи и перфидније) методе.

α2

Претпостављам да су до сад сви чули за Волфрам Алфа, „претраживач који ће уништити Гогла“. Ја лично не верујем да ико може тако лако да уништи ове момке, али су изгледа они поверовали. Па су решили да направе Квадрат.

Колико сам пратио, Алфа је разрађивана годинама, и као концепт и као база информација. Гугловци су, канда у нападу панике, пустили на свет ово недоношче, које може само да их брука. Упоредите оба сајта, тражите нпр. serbia. Нећу вам рећи разлику, приметићете је и сами (а онда ми само реците ко је Селимир). Играјте се са Квадратом и са другим појмовима за претрагу, биће вам јако забавно.

П.С.
Да не останем дужан извору, погледајте и Тедов текст.

Позитивна дискриминација

Током чувеног зимског тренинга БОШа, имали смо радионицу у којој треба, као конзилијум лекара, да одлучимо једногласно коме ћемо од понуђених реципијената дати срце на трансплантацију. Један од предлога је укључивао „15-годишњу самохрану трудницу“. Социјалног експеримента ради, изјавио сам да срце никако не сме да оде „циганској курвештији, јер која друга цура би била неудата а трудна, и то још у петнаестој“. Након овог мог „испада“ подела је била врло јасна - сви за њу и ја против. Чак и они који су пре тога заступали неки други предлог, више нису смели да кажу „не њој“, ваљда да не би били проглашени расистима. Нисам хтео да одступим, време је истекло и срце је пропало.

Постоји теза да се нешто слично десило са Обамом - да је било срамота гласати против, осим ако не желиш да те прогласе расистом. Испада да је човек победио пре свега због боје своје коже (мада ми се све више чини да је обичан баунти), а не због свог програма, који није био ни бољи ни лошији од Клинтонове. То би била позитивна дискриминација у политичком смислу.

Ова је појава постала уобичајена и све се више злоупотребљава:

* Ако Јевреји бомбардују Палестинце, то је у реду, јер су они прошли Холокауст.
* Ако Мађари у Војводини неће да им се населе Цигани то је у реду. Ако то исто неће Бељевци, то никако није у реду. (да се разумемо, није у реду ни једно ни друго, не браним друге већ нападам прве)
* Ако Цигани неће да изваде личне карте, злостављају жене или децу и баве се шверцом, то је у реду (загарантовано право националне мањине на сопствену културу)
* На западу су дошли дотле, да ако је неко педер, сваки покушај да га отпустиш због тога што је нерадник, је унапред осуђен као дискриминација

Једини покушај одупирања овом тренду „позитивне дискриминације“ су показали французи пре пар година. Наиме, када се пред посланицима нашао предлог да мањине имају загарантован сразмеран број места на универзитетима, посланици су се позвали на Повељу о правима човека и грађанина, где по 6. члану „сви грађани имају иста грађанска права само на основу својих врлина и талената“ (дакле, никако по основу рођења). И то, заиста, и мора да буде једини критеријум, припадао неко већинској или мањинској популацији.

Полукружно скретање (или Брзи пад црне звезде)

У политици, термин „U-turn“ (полукружно скретање) представља радикални заокрет. Ових дана смо имали прилике да видимо један, ничим изазван. БиБиСи каже у свом чланку:

One week, the US president signals that the Pentagon will release photographs showing more abuse of American detainees in Afghanistan and Iraq as part of a new era of transparency.

The next he announces that the White House will block their release and defend that decision in court - this time it is all about the vital importance of national security.

Елем, колега Обама је већ показао своје право лице, још пре полагања заклетве. Бајден, Клинтон(ова), Холбрук... тешко да могу бити ново лице Америке. Ново лице је једино Барак, постављен као фасада (или „Потемкиново село“, када бисмо веровали у тај трач о Потемкину).

БиБиСи закључује (сигуран сам, савршено исправно):

This is not the last time that we will be hearing the word "U-turn" in connection with the Obama White House.

Кажу „генерали су објаснили Обами зашто је објављивање компромитујућих фотографија лош потез.“ Лично мислим да је у питању покушај да се ово скретање удесно припише традиционално десној групацији - војсци, а да Обама већ зна (или су му „објаснили“) како фунционише Америка. За све с ове стране баре, који су се радовали његовом избору имам питање - зар један Волибрат Коштица није био довољан, зар сте мислили да је тамо боље? Па тамо је систем само још уигранији!

Наравно, остаје питање - да ли је Обама победио због својих обећања, због својих дêла, или зато што је срамота гласати против тамнопутог човека. О овој последњој појави више речи у следећем писанију.

Неко је оклеветао...

Најоклеветанији човек на свету је сигурно Марко Јуније Брут. Став о Бруту као „издајнику рода свога“ који је хтео да буде калиф уместо калифа је промовисао Шекспир и та се представа примила у народу. Једино Момчило Настасијевић лепо описује Брута као човека који се борио за Републику и сковао заверу да убије узурпатора, с тим да није могао тај посао да одради елегантно као Цицерон са Катилином. И данас, када се за некога каже да је Брут, не мислимо да је тај описан као заштитник републике, већ као највећи издајник.

У Србији је сличну судбину доживео Вук Бранковић, пре свега зато што је историју писао дворанин Лазаревића. Тако да данас не памтимо Бранковиће као једну од најоданијих породица цару Урошу, као једног од последњих великаша који је пружао отпор Турцима, већ (опет) као издајника.

У Русији, најоклеветанији човек је свакако кнез Патјомкин (познат и као Потемкин). Човек је од посте земље, утрине, направио значајна достигнућа у Новој Русији. Па ипак, захваљујући непријатељима на двору Катарине Друге, и једном аустријском памфлетисти, овај се човек помиње готово искључиво у синтагми „Потемкинова села“.

Знате ли примере међу Немцима, Французима, Енглезима, Америма, Швеђанима? Претпостављам да их има, али их ја не знам.

Родна равноправност

Јесте ли некад размишљали о разлици између глагола „курчити“ и „пичкарати“? И зашто је „курчити се“ повратан а „пичкарати“ прелазан глагол?

И да ли ће оваква ситуација моћи да опстане кад на власт дође ЛДП :) ?

Циста

Гњави ме девојка већ неко време да јој инсталирам Њиндоњс Цисту јер је видела на њој неку чудну игрицу коју би ламо да игра, а с друге стране не ради ми драјвер за звучну и мрежну карту под ХР-ом, и с треће стране, нисам задовољан како ми ради wine, па сам данас коначно издвојио 100 конвертибилних динара за Редмондово чедо.

Инсталација је прошла како треба (тј. није ми тражио серијски број нити било какву сличну глупост), препознао је и мрежну и звучну, али не и графичку (па је искључио неке напредне опције).

Дакле, као што је опште познато, Циста гута ресурсе. Подиже се и гаси бар 2×спорије од Кубунта, и бар 1,5×спорије од ХР-а. Отварање програма је права мука, упркос томе да имам 2ГБ рама, 2×64 процесор и сл. Успео сам да наместим АДСЛ конекцију, али када се веза прекинула(?!) више мју није било помоћи - Циста је одбила да отвори Подешавања конекција. Штавише, одбила је и да их затвори, просто је тај прозор умро. Чуо сам да је легална верзија доста боља. Чак и верујем у то, али не може да буде толико боља од пиратске да би надокнадила све недостатке који су се тако брзо показали.

Укратко, знам да многи куде *бунту. Али то су углавном људи који користе *БСД или неки други укус Линукса. Мени мој Кубунту одговара. Мислим да је пола сата експериментисања са Цистом и превише времена посвећено актуелном изданку породице Прозор.