Божић? Кад то беше (и чији)

Знам да сво обо знамо, чули смо ову причу много пута, али хајде да је рекапитулирамо још једном:
Божић се слави 25. децембра. И ниједног другог датума. Међутим, хришћанске земље користе 3 календара – јулијански (најстарији, најнетачнији, познат у србији као српски или православни, оба имена су ВРЛО погрешна), грегоријански (новијег датума, тачнији од јулијанског, у употреби у католичким и протестантским земљама) и Трпковићев (познат и као Миланковићев, мада га Миланковић није измислио, измислио га је извесни Коста Трпковић, учитељ из Јагодине, а Миланковић га је само представио на једном конгресу православних цркава где се дискутовало о промени календара).

Друга два календара ће се поклапати још много година, тако да неписмени Срби причају како Грци славе „католички“ Божић, а ми славимо православни. Заправо, пошто смо ми Срби познати као пизде које се крију иза руске сукње, а представник Русије није дошао на поменути конгрес, СПЦ је одлучила на слави некакав клизни Божић, и да држи вернике у убеђењу да је Божић 7.1.

Било би лепо поживети још стотинак година и смејати се у фацу свим незналицама кад се буду питали зашто се од 2101. „православни-српски“ слави 8. јануара!

Reductio ab absurdum

Reductio ab absurdum је вероватно најмоћнији алат у математци, односно математичкој логици. А како се примењује у свету ГНУ/Линукса?

Убунту, по разним статистикама најпопуларнија дистрибуција Линукса, постао је изузетно популаран за различите групе и организације, па су направљени Медицински, Педерски и Хришћански Убунту. Е сад, овај последњи је најспорнији, јер мада се зна шта су лекари а поготово ко су / шта су педери и лезбејке, шта су то хришћани и на које се хришћане ово односи... Највероватније на протестанте, оне који су и основали САД. Човек који је био испровоциран "хришћанским" Убунтуом одлучио је да направи Сатанистички. Сатанистички убунту се не исталира, он је сам upgrade хришћанског. Као што и треба да буде...

А један се човек сморио што неки пате за Виндоуз окружењем. Као то је било много лепо. Мени је искрено Линукс ГУИ, конкретно КДЕ, лепши за неколико класа. Елем, поменути човек је решио да направи програм који додаје основну Виндоуз функционалност Линуксу. Обавезно погледајте!

Рехабилитација

Својевремено је на Радио Индексу било питање "Ко је први српски Слободан?" Одговор је познат, ваљда, само одабранима. То је име измишљено. Извесни господин Владимир Јовановић дао је сину име Слоподан, а ћерци Правда.

Био је председник Југословенске владе у изгнанству у Лондону у време Другог светског рата. У Лондону је и умро, 1958. године. Ускоро ће и годишњица тог датума, умро је 12. децембра. Био је академик, касније и председник Српске краљевске академије, такође и ректор Београдског универзитета.

У току је рехабилитација политички прогоњених и осуђиваних, у складу са Законом донетим априла ове године. Није ми познато да ли је неко поднео захтев за рехабилитацију овог изузетног правника, али и прозеисте и есејисте. Заборављеног, памте га само у његовом родном месту – Новом Саду. Овде он има читав булевар, док у остатку Србије нема ваљда ни споменика, а камоли институције са његовим именом.

Лепо је знати да се бар неко сећа својих најзначајнијих грађана... па нека је то и само један град. Тужно је што су за Драгољуба Михаиловића сви чули, али не и за председника Владе у којој је он био министар. Тужно је што се сећамо само својих ратника и војсковођа, а тако ретко својих научника, паметни људи су овде осуђени на заборав.

Мало више, прочитајте у Википедији, Републици и сајту Конгреса српског уједињења.

Докле тај номадски живот?!

Преселио сам се у Нови Сад и одмах кренуо да радим. Заправо, радим и суботу и недељу (тј. данас и сутра), тако да ћу имати континуитет од 12 дана у старту!

Адреса:
Архимандрита Јована Рајића 1
21000 Нови Сад

Такође, своју Интернет страну сам пребацио на нову адресу: www.burgic.com. Још увек је то стара верзија сајта, али ћу, чим будем имао слободан викенд, кренути на израду мало лепше и потпуније презентације.

Acta ets fabula, plaudite cives

Последњег дана августа о.г. слушаоци свих школа за решервне официре (укључујући, наравно, и ШРО санитетске службе) промовисани су, указом председника републике, у прву генерацију српских официра после 65 година! Уз одговарајућу химну. Морам признати да ме то чини прилично поносним. Докле ћемо само ми Срби да се стидимо свега српског. Па бићемо једина држава у свету која уместо своје војске има војску себе: док енглеска има УК војску, Француска француску војску, Бугари бугарску војску, ми ћемо имати Војску Србије... @%#& ти државу!
Но, од понедељка, 11. септембра (ах, како леп датум) враћам се на посао у Велефарм. Мада је требало да одем у Нови Сад, директор је инсистирао да морам проћи неку обуку у Београду, од неких месец дана, те да се не бих селио више пута, фирма ми плаћа хотел. Go me!

Турска верзија четири „С“

Мој боравак у Војсци моја девојка је искористила да са другарицом оде у Кушадаси на летовање. Само на пливање и на туристичко разгледање. Но, корпус деликти, мајица коју је донела, говори другачије:
Sun Sand Sea Sex
Мислите о томе...
Пардон, зашто ви, ја мислим о томе...

Семова деца

Ових дана гледамо како Израел примењује америчку политику „превентивне самоодбране“ у Либану. Мел Гибсон трпи кривичну, али далеко више јавну казну због своје „антисемитске“ изјаве.
Наравно, бесмислено је оспоравати холокауст, као што то чини Иран. Штавише, сви прогони Јевреја до 1948. били су од стране Европљана. И уз њих, страдали су муслимани, махом Арапи. Такође потомци Сема. Семити. Најдрастичнији (али не и једини) примери су шпанска Реконкиста и крсташки ратови. Тако у Капенаовој Кћи један од официра каже новопридошлом „Мораш да научиш билијар. Шта да радимо када дођемо у нови град. Не можемо само да бијемо Јевреје.“ С друге стране, Арапи нису нападали ни Јевреје ни хришћане, јер Кур'Ан не дозвољава нападање и покрштавање „људи књиге“ тј. оних који верују бар у Стари завет.
Данас смо опет сведоци растућег антисемитизма. С тим да су се Јевреји изборили за свој статус. Арапи нису, и синтагма „исламски тероризам“ сасвим је природна. Не и католички (ИРА) или православни (Млада Босна) тероризам.
Зато овде позивам на неселективни антисемитизам. Чак и међу самом Семовом децом.

Сашила му Перка

у демократској, новој Српској војсци нема чинова. Хоћу рећи, да има њих и даље мисаоно, али их недостаје. Физички. Као слошалац ШРО, почетком августа постао сав водник. Чин је (за вас који служите цивилно) жут трака у облику латиничног V. Мој друг и ја који смо промовисани у воднике добили смо жуту траку да сами пришијемо на чин десетара, наравно претходно скинувши гве црвене траке. Ми јесмо пришили одговарајући чин, али смо имали сасвим довољно бар за по поручнички (=).
Пре једно 20 година, један човек се у мом селу хвалио код мог деде како његов Зоћа има црни појас у каратеу. Кад се мој деда зачудио томе знајући да поменути Зоћа никад није ишао на часове каратеа, човек рече „Да! Јуче му сашила Перка“, мајка зоћина и жена хвалисавца.
На крају, ми нисмо сашили чинове, само смо их залепили супер лепком. Мрзело нас да се млатимо са концем.

Лагање анкетара

Недавно прочитах анкету о томе како се жене највише пале на униформисана лица. При томе су на првом месту убедљиво војници, а затим полицајци па доктори. Да ли то жене лажу или анкетари измишљају. А можда ни једно ни друго, причајући о војницима оне заправо замишљају како их цепа Жан-Клод ван Дам (сва четворица истовремено), Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Сталоне у лику Рамба или 12 жигосаних. Међутим, када крај њих заиста прође војник, она нас или ни не погледају, или нам упуте поглед са мешавином сажаљења и презира (однос у смеши зависи од тренутног расположења). Ни моју девојку не пали униформа, увек инсистира да што пре пређем у цивил.
Заправо, једини кога знам да обожава војнике у униформи је мој (заправо, званично девојчин) пас - Спарки, који од како ме је први пут видео у униформи, прилази сваком војнику и лиже му маскирне ногавице.

Ах, да. Даглас Адамс је писао како сви лажу анкетаре чим их виде, те да је један његов пријатељ као резултат Интернет анкете коју је спроводио добио врло охрабрујућ податак да 95% популације чине власници сопствених фирми са годишњом зарадом од преко 250000$

Тендерска економија

Набавка путем тендера је на западу уобичајена ствар код великих набаки. Како то, међутим, изгледа у Србији?

Ишчашење 1. Једна наша фирма, заборавио сам која беше али верујем да није једина, организује тендере месечно. Тако им цене нису ништа ниже јер наручују малу количину робе, али они сматрају да су у плусу јер наплаћују тендерску документацију заинтересованим фирмама.

Ишчашење 2. Војска је схватила да је најбоље куповати лекове преко тендера, и то што ређе, нпр. једном годишње. Али, мада је прошло 6 и по месеци у 2006, набавка лекова за ову годину још увек није извршена. Нема се пара. Зато пацијенти купују лекове у цивилним апотекама, а Војска им рефундира новац. За то имају пара. А при рефундирању плаћају малопродајну цену која је од набаве цене већа за маржу + пдв. Тако да ако би набавку вршили 2-3 пута годишње били би у плусу бар за један стан. Али они који се питају су станове већ намакли...

Рођендан као из специјала Симпсонових за Ноћ вештица

Јуче ми је био рођендан. А ево како ми је текао радни дан:
07:45 био курир, однео пошту
07:50 - 08:10 мењао друга на пријавници
08:10 - 09:30 радио као медицинска сестра, заводио картоне и протоколе пацијената
(од 9:30 до 10:00 је пауза докторима па сам отишао да поједем ужину. Отворио сам је али...)
09:30 - 19:00 радио као дежурни везиста на централи ВМЦ-а
22:00 - 06:00 радио трећу смену на пријавници.

После везе, а пре пријавнице, пита мене старији водник да л' нећу бити много уморан за трећу. Питање је било чисто реторичко, пошто би и било ко други био уморан. Не као ја, али не ни далеко од тога.
Данашњи распоред је био следећи:
14:00 - 19:00 пола друге смене на пријавници
19:00 - 07:00 ноћна смена на вези
пита ме јутрос друг да ли бих могао сутра да будем прва смена на пријавници, од 07 до 14 ч. Рекох, нема проблема, то је само 24 ч рада у континуитету. Након тог разговора силазим низ степенице где ме среће један заставник који ми саопштава да је неопходно да сутра од 14 до 19 будем дежурни везиста, а да данас од 13 до 14 ч куцам неки извештај. Помислих се: па то значи од данас у 13 до сутра у 19 = 11 + 19 = 30 сати континуираног рада.
Погледан тог заставника и кажем „Нема проблема, признаћу, само ми кажите шта треба да потпишем и где, али да се договоримо, кад одем у затвор да ме тамо пуштају да спавам! Сад знам шта тачно раде онима у Гвантанаму.“

Међутим, нисам куцао то што је требало јер сам већ од 12 радио на вези, до 14. Зове у то време жена, ја се јавим „Војна хитна, слушалац Бургић“ каже жена „Бургићу па ти си свуд.“ Мој одговор биће на грбу породице Бургић када такав буду направили хералдичари:

Увек Бургић, свуда Бургић

Убиквитарни аналфабетизам

Шетах пре пар месеци Новим Садом, кад наиђох на спортску кладионицу Fer Play. У Београду, недуго потом, преко пута студентског дома „4. април “ уочих кафић чији је други део имена Haus. Првог дела се више не сећам, али је јасно сведочио о томе да је у питању енглески, а не немачки језик. А у центру Ниша налази се продавница SITY D.M.D. Није срамота не знати како се нешто пише, али тај у кладионици или било који други предузетник гарантовано има рачунар, макар због фискалне касе. Па нека бар назив своје радње откуца у неком уређивачу текста и кликне F7.

А као врхунац наишли су ми δ-ини сладоледи: Laky Boy и Laky Girl. Па бар да нисмо само ми неписмени на Балкану.

Други најлепши догађај године

У Максиму, часопису који се рекламира као најбоље за мушкарце после жена, након смрти бившег нам председника Слобице, писало је од прилике:
Хвала ти што си нам приредио такво задовољство. Једино што би још могао учинити за нас било би да оживиш, па да сутра опет умреш. И тако из дана у дан.

Исто важи и за референдум у драгој нам и никад прежаљеној братској републици. Хвала вам. Ако може, организујте сваке недеље референдум, и понедељком нам саопштите да сте се отцепили. И тако из недеље у недељу, и понедељак ће постати најлепши дан, када ће се сви радо будити, како би чули резултате референдума.

А онда нам саопштите и да се отцепљујете од студентских домова и мензи, министарских и директорских фотеља. А можете се отцепити и од фотеље председника ове преостале републике. Ви владајте у вашој, а нама оставите нашу. Амин.

ПС
Обе ствари су се догодиле док сам у војсци. Да сам знао да ће тако да ме крене, раније бих ја. Кад сам имао осамнаест.

Прекоманда

Драги моји, драге моје, од 1. јуна сам прекомандован у Војномедицински центар у Ниш(у).

Требало је да радим у апотеци, као фармацеут, кукали су како им фали фармацеут, али се показало да им је потребнији неко да ради на пријавници и као курир. Но, неважно, пос'о је досадан, одмах сам се учланио у библиотеку, храна таква да гору нисам јео чак ни у Београду, друштво мало чудно (увек склони да ти увале свој део посла, увек жељни хране...), углавном клинци. Има нас тројица '80 годиште, од тога још један колега из ШРО-а. Надам се да ћу некако преживети, штавише верујем у то, али ће ми се овај други део војске баш згадити.

Пардон. Већ ми се згадио.

Како се оженити

Ево врло једноставног рецепта:

1. Идите у војску. Након 6 месеци ће вам критеријум бити прилично низак.


2. Након војске, свраћајте мало на Фармацеутски факултет. Тамо је студенткињама завршних година критеријум већ јако низак.


3. Са ниским критеријум избор је велики, а са како год да изгледате њима је избор већ довољно низак, и ето вама брачнога друга, док вас смрт не растави.

О партизанским именима

Одувек сам се питао одакле партизанима она имена, тј. надимци који немају везе ни са именом ни са презименом а звуче као име, не као опис. Нпр., ми смо у Блацу имали Обрада Лазовића, народног хероја са партизанским иманом Луди Живко. Ајде за оно луди, то могу да разумем, имао је 17 рана и преживео је рат, али одакле Живко?

А онда сам видео да је то последица грешака у администрацији:

• Ивица Гроздановић је у списковима заведен као Гвозденовић


• Милан Пешић записан је као Милан Нешић


• Милана Кулића претпостављени зову Којић


• Николу Станковића заставник упорно ословљава са Жиле


• исти заставник Милоша Мијајловића зове Милан

Свесни да никога не могу убедити да то нису њихова имена, ови момци се већ дуже од месец дана одазивају на ова своја, нова, имена. Партизанска.

Нове лампе за старе!

Човек дао оглас да продаје бубрег. У редовним дневним новинама. Нисам гледао недељне огласнике, али и ово је довољно, и пише „само озбиљни позиви“. 100% га смарају новинари.

Такође јуче, у новинама су се могле наћи цене пластичних операција. Између осталог, за 200 - 500 € може се уградити нов химен. Операција се зове хименопластика, али не пише да л' крвари или само боли.

Чекамо даљи развој догађаја, нове понуде, срце, јетру,...

Него, сећа ли се неко Пајтоноваца, кад долазе код човека који је завештао органе, али им устребало па не могу више да чекају?

Реверзна изрека

Били смо ми и бољим ситуацијама, па се ипак нисмо извукли!

Војничка математика

брзина · кривина = ладовина

Потемкин

Прође и вежба. Дошо народ, ми то спремили одлично (мада се од нас више тражило да глумимо него да радимо свој посао, а и опрема стара преко 30 година...), били новинари, сила божја генерала и остале екипе.
И како се цела прича дешавала на великој површини, а ми журили да што пре завршимо како бисмо се вратили слатком дому, тј. касарни у Београду, почели смо да растурамо кулисе док се још није комплетна вежба ни завршила. Што су неки од њих и видели.
Бржи смо и од Потемкина.

Нема песме ни мерака...

У најновијој Астрономији појавио се чланак о проналаску (ако се не варам) Коперникове лобање у неком гробљу. Каже, сви су сахрањивани један преко другог, па ће бити проверено је ли то та лобања ДНК анализом. А сад, човек нема потомке, па ће бити бити искоришћена лобања његовог ујака. А не знају ни који ми је ујак, него ће лепо да копају по гробљу док не нађу лобању ујака оне лобање.
А сад ви размислите, колико у једном сеоском гробљу има лобања сестрића и ујака. Јесу ли сви они Коперници?

Окупација у 26 слика

Ишла је моја јединица на вежбу у Нови Сад, о којој су неки можда већ добили информације преко средстава јавног информисања.

Елем, првих дана посла није било превише, па смо у поподневним часовима ишли на екскурзије. Приликом обиласка Петроварадинске тврђаве, излазимо из аутобуса (јасно, у униформама), и пролазимо поред неких пензионера који излазе из свог аутобуса, Срби, српске таблице. Уто каже баба Каква је бре ово окупација!. Наравно, на рукавима нам српски грбови. Е сад, молио бих оне који живе у „демократским и мирољубивим“ државама да прокоментаришу: да ли се тамо грађани кад пролази њихова војска питају каква је то окупација.

Дали нама једно слободно поподне, ту у НС-у. Друг и ја шетамо са сестром наше колегинице, па сели у један кафић. Каже она у једном тренутку
- Јао, види како ме гледа она девојка што седим са 2 војника. Баш ме је страмота.

А последњег дана вежбе, због доласка страних аташеа из 20-ак земаља (САД али и Русија, Јапан и Иран), организоване демонстрације на путевима њиховог проласка. Опет ми испадосмо издајници...

Face off

Гледам пре пар недеља у војсци Украдено лице. Гледах Синоћ Шварција као командоса. Па је био пре недељу дана Егзекутор. И схватим да то нема нимало смисла кад човек прође неку обуку у војсци.
Пуцају Кејџ и Џонтра један на другог неким аутоматима, испромашиваше се до зла бога, нико не мења оквире, онда наилази патролни чамац обалске страже и негативац једним рафалом побије све полицајце, којих је било двапут више него метака. Слично, Шварци уби једно стотинак људи једним оквиром у који стаје 15 метака. Његова бомба убија бар десеторицу, а њему ништа кад они баце бомбу која експлодира поред њега. Штавише, као да на њега бацају школске бомбе, немају никакво пуњење осим упаљача: нигде нема ни оловних куглица ни делова бомбе (не знам како функционишу америчке бомбе, ми имамо оба типа).
А Егзекутор живи сам, нико не зна где ни ко је он уопште. Нема ни свог верног помоћника. Па се човек може запитати чиме се храни, где набавља оружје, муницију, специјалне ножеве са мртвачком главом... А да га траже полицајци из неке од полицијских серија, нашли би ко прави те ножеве и ухапсили би човека за једно пола сата. А где набавља завоје и лекове? Које, иначе, има и редовно их користи. То се у војсци зове обезбеђење, конкретно интендантско, техничко и санитетско.

Наравоученије: ако имате жељу да гледате акционе филмове, немојте у војску.

ПС
Немојте у војску ни ако нећете да их гледате. Немојте у војску свеједно.

Утицај разговора на храну

У мензи касарне у којој сам смештен од 2. марта о.г. на зиду стоје следеће умне речи „уз мир и тишину и јело ће бити укусније“

Нерадо иде србин у војнике

Почев од данас, можете ме наћи на адреси Војна пошта 1144-2, Београд.
Што би рек'о Форест Гамп: „И опет одо ја“

Преко прече...

Добих ја позив за у војску (вп 1144, Београд) а уз позив и паре за карту у једном смеру. Ваљда рачунају да ће свако да плати колико год да кошта кад се буде враћао отуд. Добих 700 динара, иако је аутобуска карта Блаце – Београд 500 дин. Међутим, војска верује да сви морају отићи возом, а како кроз Блаце исти не пролази, они су израчунали да ми је најлакше да одем бусом до Белољина (12 км од Блаца), затим возом до Ниша, па од Ниша за Београд. Што је само дупло дуже, не рачунајући преседање.

Г36

Често су ме људи питали зашто користим Г36 (то ми је нпр. и де агдесе на јахуу). Требала ми је једном приликом екстензија за неке фајлове у досу. Три знака, први знак слово. И скужим да ако напишем свој потпис ВБ, а онда издвојим | из писаног великог В и - из великог писаног Б ставим изнад те црте, добићу велико писано Г, а остају 3 и 6. Све у свему ВБ => Г36. Корисно кад је „бурга“ заузето.

Укидање страсти 2

Решила фирма да сви радници морају да потпишу уговор са АИК банком. Немамо ништа повољније услове него да смо отворили текуће рачуне свако за себе, услови су далеко лошији него у другим банкама а не морамо (и нећемо) да примамо ни динар прекоове банке. Али морамо да потпишемо уговор сви, и сви одмах добијамо дебитне ДИНЕ. Решим ја да ником не терам шиљак у нос, потпишем уговор (дошли људи у фирму, да се ми не мучимо) и после недељу дана одем ја код њих и угасим текући.
Што би реко мој деда "човеку на силу можеш да узмеш, али не можеш да му даш".

Укидање страсти 1

Приметим ја у листингу за плату да ми се сваког месеца од плате одбије 300 и нешто динара за синдикат у који се никад нисам учланио. Спремајући државни испит, приметих у Закону о раду да је чланство у синдикату добровољно. Одем у благајну и питам зашто ми узимају паре за организацију чији нисам члан. Каже жена "Па ни ја нисам члан па се и мени одбија, види са директорком." Не било ми тешко, одем ја код директорке сектора економије, кора вели "то је донета одлука на нивоу фирме да су сви радници чланови синдиката, наравно истог". Поменух ја њој како је то противзаконито и противуставно, на шта добих сасвим разумен одговор на шта би то личило, један да буде члан синдиката, други да не буде, да свако бира у ком ће синдикату да буде.... Па помислих: у праву је, ипак смо ми мало ретардирани, срећом па постоји неко ко ће тако тешке одлуке да доноси у наше име.

Илија Чворовић

Дошло време да се одробија и та војска, па се ја пријавих за Школу резервних официра. Фармацеут сам, то им треба, а чуо сам да је мало лежерније. Елем, однео ја потребна документа: уверење о дипломирању, држављанству и извод из књиге рођених. Осим тога, ваљало је попунити упитник. А у упитнику - осим података о себи самом и уђој и широј фамилији, остала још и нека питања из '48:

1. подаци који се траже о оцу и мајци су исти. Са изузетком да се за оца (али не и за мајку) мора навести од кад до кад и где је живео ван садашњег места боравка. Зар мајка сме да ми ради за цију (и да увече кад отац заспи, са терасе виче "ЕСАДЕ!")

2. питају ме да ли сам, кад где и зашто, био ван земље. ОК, напишем ја то, имају и сами те податке. А затим следи врхунско питање: одржавам ли контакте са неким у иностранству - без обзира је ли Србин или странац, и навести име, презиме и адресу!. Наравно да одржавам контакте са гомилом људи. И наравно да немам физичку адресу готово ниједног од њих. Забога, комуницирамо или е-поштом или Ај-сик-ју-ом, а сви ти подаци су ми на компу. Схватим ја да је то битање заостало из времена кад су Аркан и Гишка убијали емигранте по Француској и Немачкој и лепо одлучим да не будем цинкарош и напишем НЕ. Најбезболније.

Придружити се секти

Прочитах у ЈелоуКебу да је блог заједница данас готово постала секта. Па реших да се и ја придружим тој секти. Заправо, постоји гомила ствари које ми стално пролазе кроз главу, а које су сувише кратке да би завршиле на мом сајту, па је ово одличан начин да их неком саопштим. Ускоро ћу почети и то да радим, за данас је доста и отварање блога.

Жртве, зликовци и иницијали

Прочитах у новинама да је извесног студента отео и силовао неки лик. Зликовцу наведени само иницијали и колко има година, за случај да му се не докаже кривица па да их не тужи. Жртва наведена именом и презименом, речено ко му је отац, где живи... А дечко сигурно није организовао прес-конференцију, те су податке добили од „неименованих полицијских извора“ које заболе пендрек за осећања жртве силовања...