Убиквитарни аналфабетизам

Шетах пре пар месеци Новим Садом, кад наиђох на спортску кладионицу Fer Play. У Београду, недуго потом, преко пута студентског дома „4. април “ уочих кафић чији је други део имена Haus. Првог дела се више не сећам, али је јасно сведочио о томе да је у питању енглески, а не немачки језик. А у центру Ниша налази се продавница SITY D.M.D. Није срамота не знати како се нешто пише, али тај у кладионици или било који други предузетник гарантовано има рачунар, макар због фискалне касе. Па нека бар назив своје радње откуца у неком уређивачу текста и кликне F7.

А као врхунац наишли су ми δ-ини сладоледи: Laky Boy и Laky Girl. Па бар да нисмо само ми неписмени на Балкану.

Други најлепши догађај године

У Максиму, часопису који се рекламира као најбоље за мушкарце после жена, након смрти бившег нам председника Слобице, писало је од прилике:
Хвала ти што си нам приредио такво задовољство. Једино што би још могао учинити за нас било би да оживиш, па да сутра опет умреш. И тако из дана у дан.

Исто важи и за референдум у драгој нам и никад прежаљеној братској републици. Хвала вам. Ако може, организујте сваке недеље референдум, и понедељком нам саопштите да сте се отцепили. И тако из недеље у недељу, и понедељак ће постати најлепши дан, када ће се сви радо будити, како би чули резултате референдума.

А онда нам саопштите и да се отцепљујете од студентских домова и мензи, министарских и директорских фотеља. А можете се отцепити и од фотеље председника ове преостале републике. Ви владајте у вашој, а нама оставите нашу. Амин.

ПС
Обе ствари су се догодиле док сам у војсци. Да сам знао да ће тако да ме крене, раније бих ја. Кад сам имао осамнаест.

Прекоманда

Драги моји, драге моје, од 1. јуна сам прекомандован у Војномедицински центар у Ниш(у).

Требало је да радим у апотеци, као фармацеут, кукали су како им фали фармацеут, али се показало да им је потребнији неко да ради на пријавници и као курир. Но, неважно, пос'о је досадан, одмах сам се учланио у библиотеку, храна таква да гору нисам јео чак ни у Београду, друштво мало чудно (увек склони да ти увале свој део посла, увек жељни хране...), углавном клинци. Има нас тројица '80 годиште, од тога још један колега из ШРО-а. Надам се да ћу некако преживети, штавише верујем у то, али ће ми се овај други део војске баш згадити.

Пардон. Већ ми се згадио.