СПАРК(2004 - 2008)

Мој друг! Мој добар друг! Мој стари, добар друг! Моје друго ја…

Узели смо га у новембру 2004, старог 2 месеца. Дошао је гладан (да не би повраћао у путу) и чим смо га нахранили схватио је чему служи шерпица па је радосно поскакивао када прође поред ње без обзира што је празна. Припремили смо средства за дезинфекцију и склонили тепих док не научи да пишки у кутију. Била су му довољна 2 дана.

Памтио је све што га занима: своја имена (одазивао се на Спарк, Спаркоња, Спарки, џукац, бигл и смрда), наша имена, имена играчака (конопац, лопта, јеж…), имена која се тичу хране (ручак, гладан…), научио је врло брзо шта значи „шетња“ и „идемо“. Волео је друштво, а онако малог и пуфнастог сви су хтели да га мазе, што је њему сасвим одговарало, тако да је брзо научио шта значи „Ијаааооо, види га куцоња“.

У крилу му је увек било најлепше, док сам радио дипломски рад он ми је спавао у крилу са главом наслоњеном у прегибу лакта. Морао је увек да буде део чопора – када сам га први пут пустио са каиша толико се уплашио да се није одвајао од моје ноге.

Ипак, нос је увек био на првом месту – као и сваки бигл био је спреман да јурне ка оном што га занима по сваку цену. Тако је у сред јануара ускочио у Дунав за враном, а пре недељу дана је јурио ђубретарски камион и лајао на њега док није отишао предалеко од нас (и на изузетно прометну саобраћајницу) па је одлучио да се ипак врати. И да успут оњуши сва дрвета.

Због носа смо се и тукли, увек је био спреман да се надвлачи све док му језик не постане модар а капилари у очима попуцају. Када добије батине почео би да иде мирно уз ногу.

Свакога дана нас је чекао да се вратимо кући и знао је наше радно време. Волео је да пева са нама и да спава са нама. Волео је и да се рвемо, али би брзо почињао да лаје, па смо избегавали тај спорт. Када спавам на стомаку пео би ми се на леђа и лизао уши. Када сам бос, лизао би ми ноге. Када једемо, седео би и чекао да добије свој део.

Највише би га болело када му викнемо „напоље“ или када бисмо га пар дана игнорисали – била му је то најтежа казна.

Од оног јануарског ускакања у Дунав није прилазио ни близу рекама или језерима, али је волео да се тушира, нарочито лети. Тада би јео и лед, сећам се како му је коцка леда висила са усне за коју се залепила.

На првој изложби био је проглашен за перспективног младог пса, затим је био млади шампион Србије, а као зрео пас био је више пута одлично оцењен (1 ЦАЦИБ, 1 РЦАЦИБ, 4 ЦАЦ) и требало је да добије звање шампиона.

Угинуо је 31. maja 2008. године од топлотног удара. Нисам био пристутан, што је можда и боље, јер не знам како бих то поднео. Стан је тако празан када нема ко да нас прати у WC, да се гура да би се чешкао и да лежи на леђима између нас двоје, да нас чека на тераси и лаје од кад нас види испред зграде док не уђемо у стан. Волео бих да верујем у загробни живот, да мислим како му је сада боље и како сређан јурца по вечним ловиштима, како ћу му се придружити када једног дана пређем мост од дуге. Овако, остаје ми само сећање.

Спаркоња, хвала ти за све тренутке среће које смо провели уз тебе.