Постови
To Your Kind Attention!!!
First and foremost I want to introduce myself to you. My Name is Martin Mohamed Son to Late Dr. Samson Mohamed. I am 17yrs old Boy and my Sister is 14yrs. We are From Liberia Our Father was killed by the some rebels during the war Crisis in Liberia. So we ran to Nigeria for our security and we are now in Refuge Camp.
My consignment contains $35 million United States dollars and some quantity of gold and Diamond, which I cannot specify. The consignments are presently in the STATE (USA). The consignment gets to the State through the help of a U.N diplomat Diplomat Charlie Owusu. The fact is that Mr. Charlie Owusu is supposed to have delivered this consignment to Miss Jennifer Macdonald in
the USA.
The week Mr. Charlie Owusu was suppose to deliver the consignment to her, when he got to the State after clearing the consignment from the Airport, he call Miss Jennifer Macdonald to tell him the description to her house for the delivery, but her House Helper answered the call and told Mr. Charlie Owusu that Miss Jennifer Macdonald hard a fatal car accident which lead to her
death some few hours ago.
Miss Jennifer Macdonald has already paid the demurrages from the security company, and she paid for custom check report she also assisted us in getting the DRUG / ANTI TERRORIST CERTIFICATE, which is so expensive that she spent 25 thousand dollars to acquire it, but unfortunately she died in a car accident, that was why Mr. Charlie Owusu has to deposit the consignment with a ware
house over there in the State and called us to informed us about what is happening.
Please my sister and I seek for you to stand as our Beneficiary / God Loving Parent to get in contact with the Diplomat so that he can be able to deliver the Consignment to you. You can call us on +234 7059 1097 91
Please, Contact Mr. Charlie Owusu on time and get back to me. I await your urgent response via our personal email
Thanks and God bless you
Martin Mohamed.
martins.mohamed@hotellos.nl
29 јул 2009
И даље?
Нисам могао да поверујем када сам, након неколико година, вечерас поново добио овај популарни мејл:
25 јун 2009
Петница као повод
Последњих пар дана већина је рекла свој став поводом нефинансирања Петнице од стране државе. Проблем није нов, али је очито дошла коса до камена. О ставу „демократске и проевропске“ власт у последњој деценији, довољно је рекла управа ИСП у свом саопштењу. Не желим да пишем о томе колико мени лично значи Петница, мало тога могу рећи што већ није написао Милош Филиповић.
Једна ми је ствар јасна и мучи ме већ годинама - чињеница да држава нема идеју. Током четврте године студија, већ након пада Милошевића, био сам члан Комисије за уписну политику Београдског универзитета. Ректор је била Марија Богдановић, а више се не сећам да ли је Ђинђић био жив (и председник владе) или га је већ заменио Живковић или Коштуница. Потпуно је небитно, јер су сви урадили исто на плану стратегије развоја Србије - ништа. Елем, треба да одлучимо да ли ћемо прихватити предлоге факултета за број бруцоша наредне школске године или ћемо донети неке измене. Правни факултет, чији највећи амфитеатар има 400 места, тражио је да се одобри упис 700 буџетских и 1100 самофинансирајућих студената (ових се цифара сећам савршено). Други факултети су предали податке о својој површини и броју наставника, те је на основу тога одређивана уписна квота (према идеји ректора Богдановићеве). На то сам се ја побунио - ако је Медицински факултет писао читав Клинички центар у своју површину, они (пре него Правни) могу да упишу на хиљаде студената. Моје питање је било - шта ће нама толики лекари за 6 година.
Прво, бесмислено је рећи „па, већина неће завршити“, јер зашто их онда уписујемо. Друго, питам ја ректора
-„Да ли сте тражили од Владе стратегију развоја у наредној деценији, на основу које бисмо могли да закључимо колико стручњака ког профила ће нам требати за 4, 5 или 6 година?“
-„Па, не постоји таква стратегија“, одговорила је, прилично зачуђена мојом наивношћу „зар сам, побогу, очекивао да такав документ постоји, а да би (чак и да постоји) био доступан универзитетима“.
-„Добро, а да ли је неко контактирао Тржиште рада, да видимо макар каква је ситуација данас“
-„Па знате, ми смо њима писали пре пола године, и они нам још нису одгоорили“ (у преводу „ко нас бип-бип“)
Од тада је прошло преко 5 година, и још увек држава не зна шта би са собом. Знамо да КркоДеда треба да за своја 2-2,5 посланика добије да пензије буду 70% од плате - највише у Европи, али не знамо шта бисмо радили са студентима. Заправо, не знамо шта бисмо радили ни са онима који дипломирају, јер уместо да их запослимо, повећавамо старосни праг за пензију. Последично, не знамо шта бисмо са студентима, па на крају ни са онима који би постали студенти. Тибор Јона лепо објашњава логику коју следи држава - шта ће нам паметни људи, доста је један који је направио клинику у Лесковцу, али је битније прославити Палмину славу или довести Цецу да поје за „Српску Нову годину“.
Дана Поповић је поводом формирања текуће владе написала у Политици:
Слично је и у науци, односно са научницима: наслушали смо се прича „даћемо све од себе да вратимо млате научнике из белога света“. Па хајде онда, дајте све од себе, урадите и нешто конкретно. И спречите нас да одемо, немојте нас само враћати. Али тако што ћете нам дати разлог више за останак, а не тако што ћете нас обогаљити одузимањем пара од универзитета и Петнице.
Једна ми је ствар јасна и мучи ме већ годинама - чињеница да држава нема идеју. Током четврте године студија, већ након пада Милошевића, био сам члан Комисије за уписну политику Београдског универзитета. Ректор је била Марија Богдановић, а више се не сећам да ли је Ђинђић био жив (и председник владе) или га је већ заменио Живковић или Коштуница. Потпуно је небитно, јер су сви урадили исто на плану стратегије развоја Србије - ништа. Елем, треба да одлучимо да ли ћемо прихватити предлоге факултета за број бруцоша наредне школске године или ћемо донети неке измене. Правни факултет, чији највећи амфитеатар има 400 места, тражио је да се одобри упис 700 буџетских и 1100 самофинансирајућих студената (ових се цифара сећам савршено). Други факултети су предали податке о својој површини и броју наставника, те је на основу тога одређивана уписна квота (према идеји ректора Богдановићеве). На то сам се ја побунио - ако је Медицински факултет писао читав Клинички центар у своју површину, они (пре него Правни) могу да упишу на хиљаде студената. Моје питање је било - шта ће нама толики лекари за 6 година.
Прво, бесмислено је рећи „па, већина неће завршити“, јер зашто их онда уписујемо. Друго, питам ја ректора
-„Да ли сте тражили од Владе стратегију развоја у наредној деценији, на основу које бисмо могли да закључимо колико стручњака ког профила ће нам требати за 4, 5 или 6 година?“
-„Па, не постоји таква стратегија“, одговорила је, прилично зачуђена мојом наивношћу „зар сам, побогу, очекивао да такав документ постоји, а да би (чак и да постоји) био доступан универзитетима“.
-„Добро, а да ли је неко контактирао Тржиште рада, да видимо макар каква је ситуација данас“
-„Па знате, ми смо њима писали пре пола године, и они нам још нису одгоорили“ (у преводу „ко нас бип-бип“)
Од тада је прошло преко 5 година, и још увек држава не зна шта би са собом. Знамо да КркоДеда треба да за своја 2-2,5 посланика добије да пензије буду 70% од плате - највише у Европи, али не знамо шта бисмо радили са студентима. Заправо, не знамо шта бисмо радили ни са онима који дипломирају, јер уместо да их запослимо, повећавамо старосни праг за пензију. Последично, не знамо шта бисмо са студентима, па на крају ни са онима који би постали студенти. Тибор Јона лепо објашњава логику коју следи држава - шта ће нам паметни људи, доста је један који је направио клинику у Лесковцу, али је битније прославити Палмину славу или довести Цецу да поје за „Српску Нову годину“.
Дана Поповић је поводом формирања текуће владе написала у Политици:
О економском програму ЗЕС-а Цветковић је, између осталог, рекао: „Већа запосленост, бржи развој и бољи стандард грађана…”. То је било лепо речено, разумели смо, али то у преводу значи – „ми вама грађанима желимо све најбоље!”. То знамо, хвала, али сада лепо да чујемо како ће се то урадити.
Слично је и у науци, односно са научницима: наслушали смо се прича „даћемо све од себе да вратимо млате научнике из белога света“. Па хајде онда, дајте све од себе, урадите и нешто конкретно. И спречите нас да одемо, немојте нас само враћати. Али тако што ћете нам дати разлог више за останак, а не тако што ћете нас обогаљити одузимањем пара од универзитета и Петнице.
22 јун 2009
Divide et impera
Након много муке и доста жртава у Ираку и Авганистану, Амери су канда одлучили да се врате старој тактици, успешно примењеној у Србији и Украјини: пусти их да се сами бију.
Наравно, ова тактика не може да упали у земљама у којима сама власт не даје повода, тако да нису „криви“ само Американци. Међутим, систем „прогласи победу макар изгубио са 60:15“ довољна је да земљу дестабилизује. Па ако оних 15% баш и не могу да сруше власт, увек је могућа војна интервенција „у циљу заштите грађанских права и слобода“.
И што је најважније - оваквом тактиком се избегава могућност да западна војска попије атомску бомбу, сада када су кренули на нуклеарну силу.
П.С.
Видимо сада да демократски председник САД заиста води једну мирнодопску политику - уздражава се од употребе грубе силе, већ користи традиционалније, софистицираније (а зашто не рећи и перфидније) методе.
Наравно, ова тактика не може да упали у земљама у којима сама власт не даје повода, тако да нису „криви“ само Американци. Међутим, систем „прогласи победу макар изгубио са 60:15“ довољна је да земљу дестабилизује. Па ако оних 15% баш и не могу да сруше власт, увек је могућа војна интервенција „у циљу заштите грађанских права и слобода“.
И што је најважније - оваквом тактиком се избегава могућност да западна војска попије атомску бомбу, сада када су кренули на нуклеарну силу.
П.С.
Видимо сада да демократски председник САД заиста води једну мирнодопску политику - уздражава се од употребе грубе силе, већ користи традиционалније, софистицираније (а зашто не рећи и перфидније) методе.
09 јун 2009
α2
Претпостављам да су до сад сви чули за Волфрам Алфа, „претраживач који ће уништити Гогла“. Ја лично не верујем да ико може тако лако да уништи ове момке, али су изгледа они поверовали. Па су решили да направе Квадрат.
Колико сам пратио, Алфа је разрађивана годинама, и као концепт и као база информација. Гугловци су, канда у нападу панике, пустили на свет ово недоношче, које може само да их брука. Упоредите оба сајта, тражите нпр. serbia. Нећу вам рећи разлику, приметићете је и сами (а онда ми само реците ко је Селимир). Играјте се са Квадратом и са другим појмовима за претрагу, биће вам јако забавно.
П.С.
Да не останем дужан извору, погледајте и Тедов текст.
Колико сам пратио, Алфа је разрађивана годинама, и као концепт и као база информација. Гугловци су, канда у нападу панике, пустили на свет ово недоношче, које може само да их брука. Упоредите оба сајта, тражите нпр. serbia. Нећу вам рећи разлику, приметићете је и сами (а онда ми само реците ко је Селимир). Играјте се са Квадратом и са другим појмовима за претрагу, биће вам јако забавно.
П.С.
Да не останем дужан извору, погледајте и Тедов текст.
14 мај 2009
Позитивна дискриминација
Током чувеног зимског тренинга БОШа, имали смо радионицу у којој треба, као конзилијум лекара, да одлучимо једногласно коме ћемо од понуђених реципијената дати срце на трансплантацију. Један од предлога је укључивао „15-годишњу самохрану трудницу“. Социјалног експеримента ради, изјавио сам да срце никако не сме да оде „циганској курвештији, јер која друга цура би била неудата а трудна, и то још у петнаестој“. Након овог мог „испада“ подела је била врло јасна - сви за њу и ја против. Чак и они који су пре тога заступали неки други предлог, више нису смели да кажу „не њој“, ваљда да не би били проглашени расистима. Нисам хтео да одступим, време је истекло и срце је пропало.
Постоји теза да се нешто слично десило са Обамом - да је било срамота гласати против, осим ако не желиш да те прогласе расистом. Испада да је човек победио пре свега због боје своје коже (мада ми се све више чини да је обичан баунти), а не због свог програма, који није био ни бољи ни лошији од Клинтонове. То би била позитивна дискриминација у политичком смислу.
Ова је појава постала уобичајена и све се више злоупотребљава:
* Ако Јевреји бомбардују Палестинце, то је у реду, јер су они прошли Холокауст.
* Ако Мађари у Војводини неће да им се населе Цигани то је у реду. Ако то исто неће Бељевци, то никако није у реду. (да се разумемо, није у реду ни једно ни друго, не браним друге већ нападам прве)
* Ако Цигани неће да изваде личне карте, злостављају жене или децу и баве се шверцом, то је у реду (загарантовано право националне мањине на сопствену културу)
* На западу су дошли дотле, да ако је неко педер, сваки покушај да га отпустиш због тога што је нерадник, је унапред осуђен као дискриминација
Једини покушај одупирања овом тренду „позитивне дискриминације“ су показали французи пре пар година. Наиме, када се пред посланицима нашао предлог да мањине имају загарантован сразмеран број места на универзитетима, посланици су се позвали на Повељу о правима човека и грађанина, где по 6. члану „сви грађани имају иста грађанска права само на основу својих врлина и талената“ (дакле, никако по основу рођења). И то, заиста, и мора да буде једини критеријум, припадао неко већинској или мањинској популацији.
Постоји теза да се нешто слично десило са Обамом - да је било срамота гласати против, осим ако не желиш да те прогласе расистом. Испада да је човек победио пре свега због боје своје коже (мада ми се све више чини да је обичан баунти), а не због свог програма, који није био ни бољи ни лошији од Клинтонове. То би била позитивна дискриминација у политичком смислу.
Ова је појава постала уобичајена и све се више злоупотребљава:
* Ако Јевреји бомбардују Палестинце, то је у реду, јер су они прошли Холокауст.
* Ако Мађари у Војводини неће да им се населе Цигани то је у реду. Ако то исто неће Бељевци, то никако није у реду. (да се разумемо, није у реду ни једно ни друго, не браним друге већ нападам прве)
* Ако Цигани неће да изваде личне карте, злостављају жене или децу и баве се шверцом, то је у реду (загарантовано право националне мањине на сопствену културу)
* На западу су дошли дотле, да ако је неко педер, сваки покушај да га отпустиш због тога што је нерадник, је унапред осуђен као дискриминација
Једини покушај одупирања овом тренду „позитивне дискриминације“ су показали французи пре пар година. Наиме, када се пред посланицима нашао предлог да мањине имају загарантован сразмеран број места на универзитетима, посланици су се позвали на Повељу о правима човека и грађанина, где по 6. члану „сви грађани имају иста грађанска права само на основу својих врлина и талената“ (дакле, никако по основу рођења). И то, заиста, и мора да буде једини критеријум, припадао неко већинској или мањинској популацији.
Полукружно скретање (или Брзи пад црне звезде)
У политици, термин „U-turn“ (полукружно скретање) представља радикални заокрет. Ових дана смо имали прилике да видимо један, ничим изазван. БиБиСи каже у свом чланку:
Елем, колега Обама је већ показао своје право лице, још пре полагања заклетве. Бајден, Клинтон(ова), Холбрук... тешко да могу бити ново лице Америке. Ново лице је једино Барак, постављен као фасада (или „Потемкиново село“, када бисмо веровали у тај трач о Потемкину).
БиБиСи закључује (сигуран сам, савршено исправно):
Кажу „генерали су објаснили Обами зашто је објављивање компромитујућих фотографија лош потез.“ Лично мислим да је у питању покушај да се ово скретање удесно припише традиционално десној групацији - војсци, а да Обама већ зна (или су му „објаснили“) како фунционише Америка. За све с ове стране баре, који су се радовали његовом избору имам питање - зар један Волибрат Коштица није био довољан, зар сте мислили да је тамо боље? Па тамо је систем само још уигранији!
Наравно, остаје питање - да ли је Обама победио због својих обећања, због својих дêла, или зато што је срамота гласати против тамнопутог човека. О овој последњој појави више речи у следећем писанију.
One week, the US president signals that the Pentagon will release photographs showing more abuse of American detainees in Afghanistan and Iraq as part of a new era of transparency.
The next he announces that the White House will block their release and defend that decision in court - this time it is all about the vital importance of national security.
Елем, колега Обама је већ показао своје право лице, још пре полагања заклетве. Бајден, Клинтон(ова), Холбрук... тешко да могу бити ново лице Америке. Ново лице је једино Барак, постављен као фасада (или „Потемкиново село“, када бисмо веровали у тај трач о Потемкину).
БиБиСи закључује (сигуран сам, савршено исправно):
This is not the last time that we will be hearing the word "U-turn" in connection with the Obama White House.
Кажу „генерали су објаснили Обами зашто је објављивање компромитујућих фотографија лош потез.“ Лично мислим да је у питању покушај да се ово скретање удесно припише традиционално десној групацији - војсци, а да Обама већ зна (или су му „објаснили“) како фунционише Америка. За све с ове стране баре, који су се радовали његовом избору имам питање - зар један Волибрат Коштица није био довољан, зар сте мислили да је тамо боље? Па тамо је систем само још уигранији!
Наравно, остаје питање - да ли је Обама победио због својих обећања, због својих дêла, или зато што је срамота гласати против тамнопутог човека. О овој последњој појави више речи у следећем писанију.
07 април 2009
Неко је оклеветао...
Најоклеветанији човек на свету је сигурно Марко Јуније Брут. Став о Бруту као „издајнику рода свога“ који је хтео да буде калиф уместо калифа је промовисао Шекспир и та се представа примила у народу. Једино Момчило Настасијевић лепо описује Брута као човека који се борио за Републику и сковао заверу да убије узурпатора, с тим да није могао тај посао да одради елегантно као Цицерон са Катилином. И данас, када се за некога каже да је Брут, не мислимо да је тај описан као заштитник републике, већ као највећи издајник.
У Србији је сличну судбину доживео Вук Бранковић, пре свега зато што је историју писао дворанин Лазаревића. Тако да данас не памтимо Бранковиће као једну од најоданијих породица цару Урошу, као једног од последњих великаша који је пружао отпор Турцима, већ (опет) као издајника.
У Русији, најоклеветанији човек је свакако кнез Патјомкин (познат и као Потемкин). Човек је од посте земље, утрине, направио значајна достигнућа у Новој Русији. Па ипак, захваљујући непријатељима на двору Катарине Друге, и једном аустријском памфлетисти, овај се човек помиње готово искључиво у синтагми „Потемкинова села“.
Знате ли примере међу Немцима, Французима, Енглезима, Америма, Швеђанима? Претпостављам да их има, али их ја не знам.
У Србији је сличну судбину доживео Вук Бранковић, пре свега зато што је историју писао дворанин Лазаревића. Тако да данас не памтимо Бранковиће као једну од најоданијих породица цару Урошу, као једног од последњих великаша који је пружао отпор Турцима, већ (опет) као издајника.
У Русији, најоклеветанији човек је свакако кнез Патјомкин (познат и као Потемкин). Човек је од посте земље, утрине, направио значајна достигнућа у Новој Русији. Па ипак, захваљујући непријатељима на двору Катарине Друге, и једном аустријском памфлетисти, овај се човек помиње готово искључиво у синтагми „Потемкинова села“.
Знате ли примере међу Немцима, Французима, Енглезима, Америма, Швеђанима? Претпостављам да их има, али их ја не знам.
14 фебруар 2009
Родна равноправност
Јесте ли некад размишљали о разлици између глагола „курчити“ и „пичкарати“? И зашто је „курчити се“ повратан а „пичкарати“ прелазан глагол?
И да ли ће оваква ситуација моћи да опстане кад на власт дође ЛДП :) ?
И да ли ће оваква ситуација моћи да опстане кад на власт дође ЛДП :) ?
22 новембар 2008
Циста
Гњави ме девојка већ неко време да јој инсталирам Њиндоњс Цисту јер је видела на њој неку чудну игрицу коју би ламо да игра, а с друге стране не ради ми драјвер за звучну и мрежну карту под ХР-ом, и с треће стране, нисам задовољан како ми ради wine, па сам данас коначно издвојио 100 конвертибилних динара за Редмондово чедо.
Инсталација је прошла како треба (тј. није ми тражио серијски број нити било какву сличну глупост), препознао је и мрежну и звучну, али не и графичку (па је искључио неке напредне опције).
Дакле, као што је опште познато, Циста гута ресурсе. Подиже се и гаси бар 2×спорије од Кубунта, и бар 1,5×спорије од ХР-а. Отварање програма је права мука, упркос томе да имам 2ГБ рама, 2×64 процесор и сл. Успео сам да наместим АДСЛ конекцију, али када се веза прекинула(?!) више мју није било помоћи - Циста је одбила да отвори Подешавања конекција. Штавише, одбила је и да их затвори, просто је тај прозор умро. Чуо сам да је легална верзија доста боља. Чак и верујем у то, али не може да буде толико боља од пиратске да би надокнадила све недостатке који су се тако брзо показали.
Укратко, знам да многи куде *бунту. Али то су углавном људи који користе *БСД или неки други укус Линукса. Мени мој Кубунту одговара. Мислим да је пола сата експериментисања са Цистом и превише времена посвећено актуелном изданку породице Прозор.
Инсталација је прошла како треба (тј. није ми тражио серијски број нити било какву сличну глупост), препознао је и мрежну и звучну, али не и графичку (па је искључио неке напредне опције).
Дакле, као што је опште познато, Циста гута ресурсе. Подиже се и гаси бар 2×спорије од Кубунта, и бар 1,5×спорије од ХР-а. Отварање програма је права мука, упркос томе да имам 2ГБ рама, 2×64 процесор и сл. Успео сам да наместим АДСЛ конекцију, али када се веза прекинула(?!) више мју није било помоћи - Циста је одбила да отвори Подешавања конекција. Штавише, одбила је и да их затвори, просто је тај прозор умро. Чуо сам да је легална верзија доста боља. Чак и верујем у то, али не може да буде толико боља од пиратске да би надокнадила све недостатке који су се тако брзо показали.
Укратко, знам да многи куде *бунту. Али то су углавном људи који користе *БСД или неки други укус Линукса. Мени мој Кубунту одговара. Мислим да је пола сата експериментисања са Цистом и превише времена посвећено актуелном изданку породице Прозор.
08 октобар 2008
Врњачки биатлон
Врњачка бања, како се хвале у њој, представља начу најпознатију и највећу бању. Ни један ни други разлог нас нису одвукли тамо, али смо Јеца и ја веровали да оба суперлатива носе као консеквенцу (или премису, зашто да не?) развијеност туристичке понуде. Знали смо и да је USAid уложио извесну своту новца у осавремењавање Бање и подизање туристичке свести Бањана.
Сам пут до Бање је нетривијалан. Ибарска магистрала је одмах испала као опција, а остала је дилема БГ-Батровци-КГ-КВ-Врњачка Бања или БГ-Појате-Врњачка бања. Други пут је дужи, али квалитетнији захваљујући томе што се краће вози ван аутопута и што добар део припада Крушевац-путу који путеве (ван Крушевца) одржава у прилично добром стању.
Читава бања одише аљкавошћу и небригом. Први сусрет са аљкавошћу је извор „Снежник“ - две кугле су разбијене. Често се сетим Ђинђићевог коментара у Фабрици каблова у Јагодини „могу да разумем да чекамо приватизацију и стратешког партнера, али зар нам је потребан стратешки партнер да заменимо батерије на сату у кругу фабрике?“
Увече одосмо на палачинке у палачинкарницу/пицерију/италијански ресторан гласовитог имена „Наша ствар“ (Cosa nostra). Ресторан је отворен неколико дана раније, уређен врхунски, у сам ентеријер види се да је много уложено - столице су фотеље, на свим столовима килограми кристали, али нема палачинки. Одемо назад до Променаде и нађемо кафе који је и палачинкарница са палачинкама. Има палачинки, има пића, али нема чаша ни прибора за јело - палачинке у шаке, флашице на сто. Прибор не деле због инспекције (вероватно санитарне).
Другог дана купили смо крофне са џемом за доручак. Лепе крофне, али нема џема. Ни у траговима. Након шетње по Бањи, током које смо установили да није тривијално наћи аутобуску станицу, вратисмо се у „Нашу ствар“ да пробамо бањску пицу. Први шок: у читавом фенсерају за једним столом недостају два тањира, али има мрвица вишка. Седамо за други сто, наручујемо, али онда чујемо реч која ће нас пратити док не одемо из Бање: НЕМАМО! „Немамо точени Јелен од 0,5л. Али имамо Туборг. Од 0,3л“. Ах да, пице. Па, биће да је кувар негде чуо за пице и нашао пар рецепата, али никада није виео како пица треба да изгледа. Такорећи, самоуки пица мајстор. Некако смо их појели, али смо остали забринути - ако кувар не зна како се прави пица, шта ће да ради кад му неко наручи Соте Строганов (који имају на менију). И још нешто. Сећате се оног кристала по столовима. Кристал смо склонили у страну а цура нам је донела кечап у пластичним бочицама, онако како су га купили у Ц маркету (уф, пардон, Δ-и). Добро, „Наша ствар“ је дефинитивно прецртана са листе наших ствари.
Током шетње до чувеног споменика који бди над Променадом, дочекало нас је друго сведочанство о аљкавости - смеће. У неограниченим количинама. Повратак на Променаду, нова палачинкарница (са прибором), али опет нечег нема. Ситнине (тачније крупнине) за кусур. А немају ни „Политику“ - тек један киоск од 10 има ту новину. И то не онај који се зове „Политика“.
Трећи дан почиње доручком. Покушајем да доручкујемо. Знате ли када поједине животиње, па и читаве врсте, почињу да изумиру? Онда када им је потребно више енергије да дођу до хране него што им та храна обезбеђује. Умало да нам се деси таква ситуација у покушају да доручкујемо. Испред једног кафеа стоји табла „Доручак 200 дин“. Уђемо, али знајући за бањанску узречицу „немамо“, прво питамо „постоји ли доручак о коме говори табла која се налази испред вашега угоститељскога објекта?“ Одговор који смо добили заслужује почасно место у антологији угоститељства „кувар НИЈЕ У СТАЊУ да вам спреми доручак“! Након још неколико узалудних покушаја нађосмо објект у коме има и доручка. наручио сам пљескавицу под претпоставком да сви који живе јужно од Саве умеју да је направе. Претпоставка ми није била у потпуности нетачна. Јеца наручи сендвич са сувим вратом, онакав какав имају у јеловнику. Кад, не лези враже, ето нама нашег дементног конобара (сенилна, не јувенилна деменција - оправдана и очекивана). „НЕМАМО суви врат. Може ли пршута?“ Ајде, дај шта даш, док нисмо изумрли. Кад, не лези враже и даље, Јеца добије и своје и моје прилоге (које не једе). Ту ми је пукао филм - извичем се на дементног сениора, али помоћи није било: Јеца ј морала другде да потражи доручак. Младалачка наивност ју је навела да на другом месту затражи парче пице. Испоставило се а и ту ради неки самоуки мајстор. Можда је у питању тајни рецепт који се учи у локалној Угоститељско-туристичкој школи, али пица је у Врњачкој бањи дефинитивно део локалног садистичког фолклора.
Архитектура Врњачке бање представља занимљиву (?) мешавину … па, ваљда свега. Од „вила“ које ће се срушити до пролећа (а и раније ако изнад њих нешто пролеће), преко соцреалистичких хотела, хотела ранотранзиционог стила врањскобањског типа па до познотранзиционих зграда чудноватих боја и облика које сведоче да зрењанинска грађевинска инспекција није јединствена у Србији. Хотелско туристичко предузеће Фонтана поседује практично све хотеле у Бањи, захваљујући чему им хотели изгледају очајно, а услуга појачава утисак.
Возић, заштитни знак Врњачке бање, не вози. Није сезона. Организатори ђачке екскурзије ипак су некако намолили људе из аутосаобраћајног предузећа Морава да их провозају по граду. Како су возача вероватно извукли из њиве за тај послић, тако се и понашао - као да вози кромпире. Пројурио је крај нас, а онда направио полукружно таквом брзином да је последња два вагона пуна деце попео на тротоар а оборио жардињеру.
Занимљива појава у Бањи јесу бицикли за двоје. Ови бицикли нису јединствени, виђао сам их и по Новом Саду, али је јединствена цена - 250 дин / 30'. Још је занимљивија последица ове цене. Петоро ђака да по 50 динара, а онда се возе по 20' а осталих 10' трче за бициклом чекајући свој ред. То би ваљда био нови спорт - Врњачки биатлон. Оваква цена и ограничен џепарац који деца носе са собом значи да власник тих 4-5 бицикала тешко узме више од 1000 динара дневно. Да је цена 100 динара за пола сата, вероватно би и ђаци и пензионери (а не зна се којих је више) возили би те бицикле по цео дан, а пара би пару стизала. Али то очигледно захтева за нијансу превише тржишне иницицијативе.
Ипак није све црно. Две похвале иду Wellness центру у Новом Меркуру и кафани Ђерам. Храна у Ђерму је одлична а услуга прописна. Wellness центар је професионалан и нећете зажалити ако га посетите када одете у Врњачку бању. Ако, после овог текста, икада одете тамо. А немојте. Знам да ја нећу.
Морам да нагласим да је туризам у Врњачкој бањи у потпуности прилагођен двема циљним категоријама - ђачким и пензионерским екскурзијама. И за такву посвећеност бањани заслужују честитку. Клап - клап - клап. (Видимо се када будем у пензији. Можда.)
Сам пут до Бање је нетривијалан. Ибарска магистрала је одмах испала као опција, а остала је дилема БГ-Батровци-КГ-КВ-Врњачка Бања или БГ-Појате-Врњачка бања. Други пут је дужи, али квалитетнији захваљујући томе што се краће вози ван аутопута и што добар део припада Крушевац-путу који путеве (ван Крушевца) одржава у прилично добром стању.
Читава бања одише аљкавошћу и небригом. Први сусрет са аљкавошћу је извор „Снежник“ - две кугле су разбијене. Често се сетим Ђинђићевог коментара у Фабрици каблова у Јагодини „могу да разумем да чекамо приватизацију и стратешког партнера, али зар нам је потребан стратешки партнер да заменимо батерије на сату у кругу фабрике?“
Увече одосмо на палачинке у палачинкарницу/пицерију/италијански ресторан гласовитог имена „Наша ствар“ (Cosa nostra). Ресторан је отворен неколико дана раније, уређен врхунски, у сам ентеријер види се да је много уложено - столице су фотеље, на свим столовима килограми кристали, али нема палачинки. Одемо назад до Променаде и нађемо кафе који је и палачинкарница са палачинкама. Има палачинки, има пића, али нема чаша ни прибора за јело - палачинке у шаке, флашице на сто. Прибор не деле због инспекције (вероватно санитарне).
Другог дана купили смо крофне са џемом за доручак. Лепе крофне, али нема џема. Ни у траговима. Након шетње по Бањи, током које смо установили да није тривијално наћи аутобуску станицу, вратисмо се у „Нашу ствар“ да пробамо бањску пицу. Први шок: у читавом фенсерају за једним столом недостају два тањира, али има мрвица вишка. Седамо за други сто, наручујемо, али онда чујемо реч која ће нас пратити док не одемо из Бање: НЕМАМО! „Немамо точени Јелен од 0,5л. Али имамо Туборг. Од 0,3л“. Ах да, пице. Па, биће да је кувар негде чуо за пице и нашао пар рецепата, али никада није виео како пица треба да изгледа. Такорећи, самоуки пица мајстор. Некако смо их појели, али смо остали забринути - ако кувар не зна како се прави пица, шта ће да ради кад му неко наручи Соте Строганов (који имају на менију). И још нешто. Сећате се оног кристала по столовима. Кристал смо склонили у страну а цура нам је донела кечап у пластичним бочицама, онако како су га купили у Ц маркету (уф, пардон, Δ-и). Добро, „Наша ствар“ је дефинитивно прецртана са листе наших ствари.
Током шетње до чувеног споменика који бди над Променадом, дочекало нас је друго сведочанство о аљкавости - смеће. У неограниченим количинама. Повратак на Променаду, нова палачинкарница (са прибором), али опет нечег нема. Ситнине (тачније крупнине) за кусур. А немају ни „Политику“ - тек један киоск од 10 има ту новину. И то не онај који се зове „Политика“.
Трећи дан почиње доручком. Покушајем да доручкујемо. Знате ли када поједине животиње, па и читаве врсте, почињу да изумиру? Онда када им је потребно више енергије да дођу до хране него што им та храна обезбеђује. Умало да нам се деси таква ситуација у покушају да доручкујемо. Испред једног кафеа стоји табла „Доручак 200 дин“. Уђемо, али знајући за бањанску узречицу „немамо“, прво питамо „постоји ли доручак о коме говори табла која се налази испред вашега угоститељскога објекта?“ Одговор који смо добили заслужује почасно место у антологији угоститељства „кувар НИЈЕ У СТАЊУ да вам спреми доручак“! Након још неколико узалудних покушаја нађосмо објект у коме има и доручка. наручио сам пљескавицу под претпоставком да сви који живе јужно од Саве умеју да је направе. Претпоставка ми није била у потпуности нетачна. Јеца наручи сендвич са сувим вратом, онакав какав имају у јеловнику. Кад, не лези враже, ето нама нашег дементног конобара (сенилна, не јувенилна деменција - оправдана и очекивана). „НЕМАМО суви врат. Може ли пршута?“ Ајде, дај шта даш, док нисмо изумрли. Кад, не лези враже и даље, Јеца добије и своје и моје прилоге (које не једе). Ту ми је пукао филм - извичем се на дементног сениора, али помоћи није било: Јеца ј морала другде да потражи доручак. Младалачка наивност ју је навела да на другом месту затражи парче пице. Испоставило се а и ту ради неки самоуки мајстор. Можда је у питању тајни рецепт који се учи у локалној Угоститељско-туристичкој школи, али пица је у Врњачкој бањи дефинитивно део локалног садистичког фолклора.
Архитектура Врњачке бање представља занимљиву (?) мешавину … па, ваљда свега. Од „вила“ које ће се срушити до пролећа (а и раније ако изнад њих нешто пролеће), преко соцреалистичких хотела, хотела ранотранзиционог стила врањскобањског типа па до познотранзиционих зграда чудноватих боја и облика које сведоче да зрењанинска грађевинска инспекција није јединствена у Србији. Хотелско туристичко предузеће Фонтана поседује практично све хотеле у Бањи, захваљујући чему им хотели изгледају очајно, а услуга појачава утисак.
Возић, заштитни знак Врњачке бање, не вози. Није сезона. Организатори ђачке екскурзије ипак су некако намолили људе из аутосаобраћајног предузећа Морава да их провозају по граду. Како су возача вероватно извукли из њиве за тај послић, тако се и понашао - као да вози кромпире. Пројурио је крај нас, а онда направио полукружно таквом брзином да је последња два вагона пуна деце попео на тротоар а оборио жардињеру.
Занимљива појава у Бањи јесу бицикли за двоје. Ови бицикли нису јединствени, виђао сам их и по Новом Саду, али је јединствена цена - 250 дин / 30'. Још је занимљивија последица ове цене. Петоро ђака да по 50 динара, а онда се возе по 20' а осталих 10' трче за бициклом чекајући свој ред. То би ваљда био нови спорт - Врњачки биатлон. Оваква цена и ограничен џепарац који деца носе са собом значи да власник тих 4-5 бицикала тешко узме више од 1000 динара дневно. Да је цена 100 динара за пола сата, вероватно би и ђаци и пензионери (а не зна се којих је више) возили би те бицикле по цео дан, а пара би пару стизала. Али то очигледно захтева за нијансу превише тржишне иницицијативе.
Ипак није све црно. Две похвале иду Wellness центру у Новом Меркуру и кафани Ђерам. Храна у Ђерму је одлична а услуга прописна. Wellness центар је професионалан и нећете зажалити ако га посетите када одете у Врњачку бању. Ако, после овог текста, икада одете тамо. А немојте. Знам да ја нећу.
Морам да нагласим да је туризам у Врњачкој бањи у потпуности прилагођен двема циљним категоријама - ђачким и пензионерским екскурзијама. И за такву посвећеност бањани заслужују честитку. Клап - клап - клап. (Видимо се када будем у пензији. Можда.)
20 септембар 2008
Downgrade
Након скоро 5 месеци проучавања и навикавања, КДЕ4 је коначно зглајзао. Мој десктоп менаџер је поново КДЕ3.5, у надстабилној инкарнацији 3.5.10.
Позитивни утисци:
→ Стартер програма (који се одазива на Алт+Ф2) је урађен тако да коначно обједињава стари KLauncher и Kicker
→ Kmenu је урађен као плазмоид, тако да се по потреби може заменити (нпр, старом верзијом Kmenu-ја или Ланселотом)
Негативни утисци:
→ Плазма ради јако траљаво, а плазмоиди за КДЕ 4.0 не раде на КДЕу 4.01
→ Kmenu је урађен као плазмоид, што би требало да значи очајно.
→ Пола апликација није још увек портовано на четворку, чак и Кафеин и К3б.
→ Амарок јесте портован, али боље да није. Изгледа очајно. Јесте да се води као β, али брате….
Сећам се преласка са КДЕа 3 на КДЕ 3.5, и било је једнако болно, тек у инкарнацији 3.5.4 је почео да ваља. Тако да ће и КДЕ4 мао сачекати…
Позитивни утисци:
→ Стартер програма (који се одазива на Алт+Ф2) је урађен тако да коначно обједињава стари KLauncher и Kicker
→ Kmenu је урађен као плазмоид, тако да се по потреби може заменити (нпр, старом верзијом Kmenu-ја или Ланселотом)
Негативни утисци:
→ Плазма ради јако траљаво, а плазмоиди за КДЕ 4.0 не раде на КДЕу 4.01
→ Kmenu је урађен као плазмоид, што би требало да значи очајно.
→ Пола апликација није још увек портовано на четворку, чак и Кафеин и К3б.
→ Амарок јесте портован, али боље да није. Изгледа очајно. Јесте да се води као β, али брате….
Сећам се преласка са КДЕа 3 на КДЕ 3.5, и било је једнако болно, тек у инкарнацији 3.5.4 је почео да ваља. Тако да ће и КДЕ4 мао сачекати…
16 септембар 2008
Акценти и називи места
Варварин. Каменица. У питању су, наравно, човек који не говори (старо)грчки и мањи комад стене. Међутим, ако не желите да сви схвате да живите у варварском или ситно-стеновитом месту, онда промените слог и врсту акцента.
12 јул 2008
Риболов
Појам „пецања“ (фишинг) ми је био познат по дефиницији, али сам данас по први пут видео практичан пример пецарошког сајта.
За оне који не знају, пецање је облик преваре у коме преварант прави копију сајта неке институције (најчешће банке) и наводи људе да на његовом сајту унесу податке (корисничко име и лозинку, број кредитне картице и сл.) са правог сајта. Корисник се наводи на лажни сајт најчешће спам мејлом, чему нарочито погодује чињеница да је могуће у пољу „Пошиљалац“ ставити било коју адресу.
А сада и практичан пример:
Данас сам добио спам који је наводно послат са адресе service@chase.com, из Чејс банке. Мејл гласи:
Dear Chase Customer,
As a part of our efforts to meet the requirements of the Financial Services Authority we now ask all Chase Bank users to update their account information. It's a smart and simple way to add an additional layer of protection to your account.
Please use the link below to update your account:
Click here to continue updating Your Chase Account;
(You will be redirected to a Chase Banking logon page with an unique Session ID)
Thank you for your continued patronage,
President, COO and Director, Chase plc.
? Chase Bank USA, N.A. 2008. All Rights Reserved.
Линк на који треба кликнути је http://animeoped.com/rts/www.chase.com/Updating.aspx/?LOB=RBGUpdate&Session_ID=7987091JHGJH90KJHG876899KJG67684224UIGFOO789268875KJLGHBklKLKL5467JHCJHL101 и можете видети да је сам сајт заправо http://animeoped.com/ а не http://www.chase.com/, што је званичан сајт банке. Ја сам троструко срећан: довољно сам паметан да никад не бих на овакав начин посетио сајт у коме треба да унесем поверљиве податке, умем да препознам пецање и, најважније, немам рачун у Чејс банци па немам ни податке које бих унео. Постоји још једна ствар – Опера и ФајерФокс ми нису дозволили да одем на пецарошки сајт и упозорили су ме да се ради о пецању. Тражио сам да занемаре упозорење, да бих проверио како је сајт урађен и ово и вама препоручујем јер вероватно немате рачун у Чејс банци. Упоредите пецарошки и прави сајт. Осим што су потпуно идентични, сви линкови са насловне стране риболовачког сајта су функционални и воде на адресе праве презентације. Не знам како се понаша ИЕксплодер, да ли ће вас упозорити.
Материјална корист за спамера је очигледна, неки људи који су добили мејл имају рачун у Чејсу, а неки од њих ће насести на превару. Дакле, након готово непостојећих улагања, човек ће добити некакву зараду, довољан разлог да и ја добијем спам, и довољан да овакве преваранте јури полиција у озбиљним државама.
ПС.
Још једна корисна информација је заглавље поруке, али је оно, на жалост, подразумевано сакривено. Дакле, упоредите извор и поље „Пошиљалац“:
Return-Path:
X-Original-To: burga@tesla.rcub.bg.ac.yu
Delivered-To: burga@tesla.rcub.bg.ac.yu
X-Greylist: delayed 7446 seconds by postgrey-1.31 at tesla.rcub.bg.ac.yu; Thu, 10 Jul 2008 16:57:09 CEST
Received: from h84401.serverkompetenz.net (vcp-niedersachsen.de [81.169.162.236])
by tesla.rcub.bg.ac.yu (Postfix) with ESMTP id 61E4CD5858A
for; Thu, 10 Jul 2008 16:57:08 +0200 (CEST)
Received: (qmail 31397 invoked by uid 30); 10 Jul 2008 14:12:41 +0200
Date: 10 Jul 2008 14:12:41 +0200
Message-ID: <20080710121241.31393.qmail@h84401.serverkompetenz.net>
To: burga@tesla.rcub.bg.ac.yu
Subject: Account Verification -- Keeping you safe online (Jul 10, 2008)
From:
Reply-To: service@chase.com
За оне који не знају, пецање је облик преваре у коме преварант прави копију сајта неке институције (најчешће банке) и наводи људе да на његовом сајту унесу податке (корисничко име и лозинку, број кредитне картице и сл.) са правог сајта. Корисник се наводи на лажни сајт најчешће спам мејлом, чему нарочито погодује чињеница да је могуће у пољу „Пошиљалац“ ставити било коју адресу.
А сада и практичан пример:
Данас сам добио спам који је наводно послат са адресе service@chase.com, из Чејс банке. Мејл гласи:
Dear Chase Customer,
As a part of our efforts to meet the requirements of the Financial Services Authority we now ask all Chase Bank users to update their account information. It's a smart and simple way to add an additional layer of protection to your account.
Please use the link below to update your account:
Click here to continue updating Your Chase Account;
(You will be redirected to a Chase Banking logon page with an unique Session ID)
Thank you for your continued patronage,
President, COO and Director, Chase plc.
? Chase Bank USA, N.A. 2008. All Rights Reserved.
Линк на који треба кликнути је http://animeoped.com/rts/www.chase.com/Updating.aspx/?LOB=RBGUpdate&Session_ID=7987091JHGJH90KJHG876899KJG67684224UIGFOO789268875KJLGHBklKLKL5467JHCJHL101 и можете видети да је сам сајт заправо http://animeoped.com/ а не http://www.chase.com/, што је званичан сајт банке. Ја сам троструко срећан: довољно сам паметан да никад не бих на овакав начин посетио сајт у коме треба да унесем поверљиве податке, умем да препознам пецање и, најважније, немам рачун у Чејс банци па немам ни податке које бих унео. Постоји још једна ствар – Опера и ФајерФокс ми нису дозволили да одем на пецарошки сајт и упозорили су ме да се ради о пецању. Тражио сам да занемаре упозорење, да бих проверио како је сајт урађен и ово и вама препоручујем јер вероватно немате рачун у Чејс банци. Упоредите пецарошки и прави сајт. Осим што су потпуно идентични, сви линкови са насловне стране риболовачког сајта су функционални и воде на адресе праве презентације. Не знам како се понаша ИЕксплодер, да ли ће вас упозорити.
Материјална корист за спамера је очигледна, неки људи који су добили мејл имају рачун у Чејсу, а неки од њих ће насести на превару. Дакле, након готово непостојећих улагања, човек ће добити некакву зараду, довољан разлог да и ја добијем спам, и довољан да овакве преваранте јури полиција у озбиљним државама.
ПС.
Још једна корисна информација је заглавље поруке, али је оно, на жалост, подразумевано сакривено. Дакле, упоредите извор и поље „Пошиљалац“:
Return-Path:
X-Original-To: burga@tesla.rcub.bg.ac.yu
Delivered-To: burga@tesla.rcub.bg.ac.yu
X-Greylist: delayed 7446 seconds by postgrey-1.31 at tesla.rcub.bg.ac.yu; Thu, 10 Jul 2008 16:57:09 CEST
Received: from h84401.serverkompetenz.net (vcp-niedersachsen.de [81.169.162.236])
by tesla.rcub.bg.ac.yu (Postfix) with ESMTP id 61E4CD5858A
for
Received: (qmail 31397 invoked by uid 30); 10 Jul 2008 14:12:41 +0200
Date: 10 Jul 2008 14:12:41 +0200
Message-ID: <20080710121241.31393.qmail@h84401.serverkompetenz.net>
To: burga@tesla.rcub.bg.ac.yu
Subject: Account Verification -- Keeping you safe online (Jul 10, 2008)
From:
Reply-To: service@chase.com
03 јул 2008
Фејнманов геније (I)
Зашто 1? Приметио сам да је већину ствари о којима сам причао протеклих месец дана Ричард Фејнман већ запазио и описао, а његови пријатељи забележили и публиковали у књизи „Мора да се шалите, господине Фејнман“.
Примим данас/јуче један у низу мејлова координатора(-ке/-ице/-киње?) алумни програма Београдске отворене школе у којима се на све адресе(?!) бивших полазника/студената шаље обавештење о којекаквом послу у трећем сектору или већ где. Пошто је овог пута превршила дара меру, одлучим да напишем одговор како бих опоменуо пошиљаоца:
Imam nekoliko molbi:
1. Ne šaljite mailove tako da su sve adrese vidljive. Takvo ponašanje se smatra nepristojnim/bezobraznim i osim što ugrožava osnovnu privatnost individue pogoduje i širenju malicioznog softvera. Uvek je moguće staviti primaoce u „BCC:“, tako da u „To:“ stoji samo „undisclosed recipients“. Ako ne znate kako da to uradite, obratite se nekome od računarskih profesionalaca kojima BOŠ obiluje.
2. Omogućite da neko odabere da ne prima sve mailove koje šaljete (npr. pravljenjem tematskih grupa). Možda neko (ja) želi da prima obaveštenja o okupljanjima ex-Bošovaca ali ga ne zanimaju konkursi za posao bilo zato što nisu u njegovoj branši bilo zato što je srećno zaposlen godinama. Ovakvim ponašanjem se približavate tome da sva pošta sa „Alumni“ u „From:“ polju završi u kanti za spam po defaultu.
Srdačan pozdrav,
Vladimir Burgić
Добих крајње једноставан, такорећи лаконски одговор:
Postovani gospodine Burgic,
zao mi je ako smo vam izazvali neke neprijatnosti. Uvek postoji mogucnost da vas izbrisemo sa nase mailing liste, sto cemo ovog trenutka i uciniti. Informacije o okupljanjima Bosovaca, koje vas zanimaju uvek mozete dobiti od kolega sa generacije.
S postovanjem.
Где је ту Фејнман? Током боравка у Лос Аламосу схватио је да ако је отворена фиока радног стола која је иначе заштићена сеф-бравицом, могуће је за пар минута скинути шифру сефа. Када се обратио надлежном генералу и објаснио му ситуацију, очекивао је да генерал нареди да се фиоке држе стално затворене. Наређење је било другачије. Наредио је особљу да не дозволи приближавање Фејнмана њиховим отвореним фиокама.
Примим данас/јуче један у низу мејлова координатора(-ке/-ице/-киње?) алумни програма Београдске отворене школе у којима се на све адресе(?!) бивших полазника/студената шаље обавештење о којекаквом послу у трећем сектору или већ где. Пошто је овог пута превршила дара меру, одлучим да напишем одговор како бих опоменуо пошиљаоца:
Imam nekoliko molbi:
1. Ne šaljite mailove tako da su sve adrese vidljive. Takvo ponašanje se smatra nepristojnim/bezobraznim i osim što ugrožava osnovnu privatnost individue pogoduje i širenju malicioznog softvera. Uvek je moguće staviti primaoce u „BCC:“, tako da u „To:“ stoji samo „undisclosed recipients“. Ako ne znate kako da to uradite, obratite se nekome od računarskih profesionalaca kojima BOŠ obiluje.
2. Omogućite da neko odabere da ne prima sve mailove koje šaljete (npr. pravljenjem tematskih grupa). Možda neko (ja) želi da prima obaveštenja o okupljanjima ex-Bošovaca ali ga ne zanimaju konkursi za posao bilo zato što nisu u njegovoj branši bilo zato što je srećno zaposlen godinama. Ovakvim ponašanjem se približavate tome da sva pošta sa „Alumni“ u „From:“ polju završi u kanti za spam po defaultu.
Srdačan pozdrav,
Vladimir Burgić
Добих крајње једноставан, такорећи лаконски одговор:
Postovani gospodine Burgic,
zao mi je ako smo vam izazvali neke neprijatnosti. Uvek postoji mogucnost da vas izbrisemo sa nase mailing liste, sto cemo ovog trenutka i uciniti. Informacije o okupljanjima Bosovaca, koje vas zanimaju uvek mozete dobiti od kolega sa generacije.
S postovanjem.
Где је ту Фејнман? Током боравка у Лос Аламосу схватио је да ако је отворена фиока радног стола која је иначе заштићена сеф-бравицом, могуће је за пар минута скинути шифру сефа. Када се обратио надлежном генералу и објаснио му ситуацију, очекивао је да генерал нареди да се фиоке држе стално затворене. Наређење је било другачије. Наредио је особљу да не дозволи приближавање Фејнмана њиховим отвореним фиокама.
02 јун 2008
СПАРК
(2004 - 2008)
Мој друг! Мој добар друг! Мој стари, добар друг! Моје друго ја…
Узели смо га у новембру 2004, старог 2 месеца. Дошао је гладан (да не би повраћао у путу) и чим смо га нахранили схватио је чему служи шерпица па је радосно поскакивао када прође поред ње без обзира што је празна. Припремили смо средства за дезинфекцију и склонили тепих док не научи да пишки у кутију. Била су му довољна 2 дана.
Памтио је све што га занима: своја имена (одазивао се на Спарк, Спаркоња, Спарки, џукац, бигл и смрда), наша имена, имена играчака (конопац, лопта, јеж…), имена која се тичу хране (ручак, гладан…), научио је врло брзо шта значи „шетња“ и „идемо“. Волео је друштво, а онако малог и пуфнастог сви су хтели да га мазе, што је њему сасвим одговарало, тако да је брзо научио шта значи „Ијаааооо, види га куцоња“.
У крилу му је увек било најлепше, док сам радио дипломски рад он ми је спавао у крилу са главом наслоњеном у прегибу лакта. Морао је увек да буде део чопора – када сам га први пут пустио са каиша толико се уплашио да се није одвајао од моје ноге.
Ипак, нос је увек био на првом месту – као и сваки бигл био је спреман да јурне ка оном што га занима по сваку цену. Тако је у сред јануара ускочио у Дунав за враном, а пре недељу дана је јурио ђубретарски камион и лајао на њега док није отишао предалеко од нас (и на изузетно прометну саобраћајницу) па је одлучио да се ипак врати. И да успут оњуши сва дрвета.
Због носа смо се и тукли, увек је био спреман да се надвлачи све док му језик не постане модар а капилари у очима попуцају. Када добије батине почео би да иде мирно уз ногу.
Свакога дана нас је чекао да се вратимо кући и знао је наше радно време. Волео је да пева са нама и да спава са нама. Волео је и да се рвемо, али би брзо почињао да лаје, па смо избегавали тај спорт. Када спавам на стомаку пео би ми се на леђа и лизао уши. Када сам бос, лизао би ми ноге. Када једемо, седео би и чекао да добије свој део.
Највише би га болело када му викнемо „напоље“ или када бисмо га пар дана игнорисали – била му је то најтежа казна.
Од оног јануарског ускакања у Дунав није прилазио ни близу рекама или језерима, али је волео да се тушира, нарочито лети. Тада би јео и лед, сећам се како му је коцка леда висила са усне за коју се залепила.
На првој изложби био је проглашен за перспективног младог пса, затим је био млади шампион Србије, а као зрео пас био је више пута одлично оцењен (1 ЦАЦИБ, 1 РЦАЦИБ, 4 ЦАЦ) и требало је да добије звање шампиона.
Угинуо је 31. maja 2008. године од топлотног удара. Нисам био пристутан, што је можда и боље, јер не знам како бих то поднео. Стан је тако празан када нема ко да нас прати у WC, да се гура да би се чешкао и да лежи на леђима између нас двоје, да нас чека на тераси и лаје од кад нас види испред зграде док не уђемо у стан. Волео бих да верујем у загробни живот, да мислим како му је сада боље и како сређан јурца по вечним ловиштима, како ћу му се придружити када једног дана пређем мост од дуге. Овако, остаје ми само сећање.
Спаркоња, хвала ти за све тренутке среће које смо провели уз тебе.
Узели смо га у новембру 2004, старог 2 месеца. Дошао је гладан (да не би повраћао у путу) и чим смо га нахранили схватио је чему служи шерпица па је радосно поскакивао када прође поред ње без обзира што је празна. Припремили смо средства за дезинфекцију и склонили тепих док не научи да пишки у кутију. Била су му довољна 2 дана.
Памтио је све што га занима: своја имена (одазивао се на Спарк, Спаркоња, Спарки, џукац, бигл и смрда), наша имена, имена играчака (конопац, лопта, јеж…), имена која се тичу хране (ручак, гладан…), научио је врло брзо шта значи „шетња“ и „идемо“. Волео је друштво, а онако малог и пуфнастог сви су хтели да га мазе, што је њему сасвим одговарало, тако да је брзо научио шта значи „Ијаааооо, види га куцоња“.
У крилу му је увек било најлепше, док сам радио дипломски рад он ми је спавао у крилу са главом наслоњеном у прегибу лакта. Морао је увек да буде део чопора – када сам га први пут пустио са каиша толико се уплашио да се није одвајао од моје ноге.
Ипак, нос је увек био на првом месту – као и сваки бигл био је спреман да јурне ка оном што га занима по сваку цену. Тако је у сред јануара ускочио у Дунав за враном, а пре недељу дана је јурио ђубретарски камион и лајао на њега док није отишао предалеко од нас (и на изузетно прометну саобраћајницу) па је одлучио да се ипак врати. И да успут оњуши сва дрвета.
Због носа смо се и тукли, увек је био спреман да се надвлачи све док му језик не постане модар а капилари у очима попуцају. Када добије батине почео би да иде мирно уз ногу.
Свакога дана нас је чекао да се вратимо кући и знао је наше радно време. Волео је да пева са нама и да спава са нама. Волео је и да се рвемо, али би брзо почињао да лаје, па смо избегавали тај спорт. Када спавам на стомаку пео би ми се на леђа и лизао уши. Када сам бос, лизао би ми ноге. Када једемо, седео би и чекао да добије свој део.
Највише би га болело када му викнемо „напоље“ или када бисмо га пар дана игнорисали – била му је то најтежа казна.
Од оног јануарског ускакања у Дунав није прилазио ни близу рекама или језерима, али је волео да се тушира, нарочито лети. Тада би јео и лед, сећам се како му је коцка леда висила са усне за коју се залепила.
На првој изложби био је проглашен за перспективног младог пса, затим је био млади шампион Србије, а као зрео пас био је више пута одлично оцењен (1 ЦАЦИБ, 1 РЦАЦИБ, 4 ЦАЦ) и требало је да добије звање шампиона.
Угинуо је 31. maja 2008. године од топлотног удара. Нисам био пристутан, што је можда и боље, јер не знам како бих то поднео. Стан је тако празан када нема ко да нас прати у WC, да се гура да би се чешкао и да лежи на леђима између нас двоје, да нас чека на тераси и лаје од кад нас види испред зграде док не уђемо у стан. Волео бих да верујем у загробни живот, да мислим како му је сада боље и како сређан јурца по вечним ловиштима, како ћу му се придружити када једног дана пређем мост од дуге. Овако, остаје ми само сећање.
Спаркоња, хвала ти за све тренутке среће које смо провели уз тебе.
13 мај 2008
Ко турско украде, да му је алал
Размишљм о навици наших људи да не плаћају порезе, доприносе, да сваку таксу доживљавају као харач. С друге стране, на „цивилизованом западу“ човек који касни са плаћањем неке таксе сам срачуна камату и плати таксу са каматом.
Бар део разлога вероватно лежи у чињеници да је народ на овим просторима често био под туђинском влашћу, па се избегавање намета и свакакво друго чињење штете властима доживљавало као првокласна врлина. Тако у Закону Васојевића пише: „Ко украде српско, да му је арам (проклето). Ко украде турско да му је алал (свака част).“
Невоља је што су многи заборавили прву реченицу и чињеницу да је ово сада српска дрћава. Чини се да је овај члан метаморфозирау у једноставо „Ко украде да му је алал.“
Бар део разлога вероватно лежи у чињеници да је народ на овим просторима често био под туђинском влашћу, па се избегавање намета и свакакво друго чињење штете властима доживљавало као првокласна врлина. Тако у Закону Васојевића пише: „Ко украде српско, да му је арам (проклето). Ко украде турско да му је алал (свака част).“
Невоља је што су многи заборавили прву реченицу и чињеницу да је ово сада српска дрћава. Чини се да је овај члан метаморфозирау у једноставо „Ко украде да му је алал.“
28 април 2008
Ускршње песме
1.
ТИРАНИМА
(револуционарно)
О тирани - изелице,
Разведрите ваше лице;
За празнике ове нове
На јаја вас народ зове.
В.
2.
ЖЕНСКОЈ ДЕЦИ
(патриотска)
Христос вокрес женска децо,
са обадве стране
примте моје српско јаје,
ко што су вам маме.
Српски диш'те, српски рад'те,
од српске сте фајте,
српски примте моје јаје,
српски се туцајте!
Б.
6.
РОДУ
(мало бунтовнички)
Доле, доле с тиранима!
Нек нас овај узвик спаја,
О напни се, српски роде,
дижи јаја, дижи јаја!
Пет векова гњечили те,
па си опет први свуда,
Христос воскрес, кад ти јоште
прадедовска трају муда.
Б.
10.
СРПКИЊАМА
(практичан савет)
Паз'те женске што вам велим,
Нек не буде као досле:
Не ломите јаја сва,
Сачувајте бар по два,
Требаће вам и за после.
В.
13.
ЈЕДНОЈ ГЛУМИЦИ
(добросрдачни дар)
Теби многи праве сплетке,
управа ти чини зала,
и ја знам већ, ти си досад
много што шта прогутала.
Али шта ћеш, свет је такав,
па шта да се ради;
прими ово наше јаје
да ти све заглади.
Б.
28.
ХРИСТУ
(из „Хришћанског весника“)
О, велики божји сине,
васкрсо си, узнео се
у далеке у висине
у светлиште божјег раја,
и за спомен међу верне
оставио само јаја.
Б.
Атеистичка литература
Пита ме Душан пре неких месец дана могу ли да му препоручим неку добру атеистичку литературу, нешто што би требало читати да би се постало атеиста. У том тренутку сам се једино сетио природних наука - свака књига, сваки уџбеник хемије, физике и биологије нужно је атеистички.
Ипак, на блогу Б92 пронађох текст у коме је аутор лепо прикупио изјаве самих челника СПЦ, а које нас све наводе на атеизам, или у најмању руку отпадништво од цркве, а што рече Павле у једној од својих Божићних посланица „коме Црква није мајка томе Бог не може бити отац“.
Ипак, на блогу Б92 пронађох текст у коме је аутор лепо прикупио изјаве самих челника СПЦ, а које нас све наводе на атеизам, или у најмању руку отпадништво од цркве, а што рече Павле у једној од својих Божићних посланица „коме Црква није мајка томе Бог не може бити отац“.
21 фебруар 2008
Спам у Књизи фаца
Данас сам добио две поруке исте садржине:
Attention all Facebook membeRs.
Facebook is recently becoming very overpopulated,
There have been many members complaining that Facebook
is becoming very slow.Record shows that the reason is
that there are too many non-active Facebook members
And on the other side too many new Facebook members.
We will be sending this messages around to see if the
Members are active or not,If you're active please send
to other users using Copy+Paste to show that you are active
Those who do not send this message within 2 weeks,
The user will be deleted without hesitation to create more space,
If Facebook is still overpopulated we kindly ask for donations but until then send this message to all your friends and make sure you send
this message to show me that your active and not deleted.
Also, do not send back to the person who sent it to you.
За оне којима је овај спам предуг, овде пише да администратори Књиге фаца не умеју да провере лог фајлове и виде ко се, колико често и на колико времена логује. Шта више, они сматрају да су им сервери загушени, па позивају све своје чланове да свим другим члановима пошаљу мејл.
Наравно, у питању је спам, класична малициозна порука, али сам се ја упустио у један социолошки оглед:
Имам 60ак „пријатеља“ и живо ме занима колико ћу оваквих мејлова добити.
Attention all Facebook membeRs.
Facebook is recently becoming very overpopulated,
There have been many members complaining that Facebook
is becoming very slow.Record shows that the reason is
that there are too many non-active Facebook members
And on the other side too many new Facebook members.
We will be sending this messages around to see if the
Members are active or not,If you're active please send
to other users using Copy+Paste to show that you are active
Those who do not send this message within 2 weeks,
The user will be deleted without hesitation to create more space,
If Facebook is still overpopulated we kindly ask for donations but until then send this message to all your friends and make sure you send
this message to show me that your active and not deleted.
Also, do not send back to the person who sent it to you.
За оне којима је овај спам предуг, овде пише да администратори Књиге фаца не умеју да провере лог фајлове и виде ко се, колико често и на колико времена логује. Шта више, они сматрају да су им сервери загушени, па позивају све своје чланове да свим другим члановима пошаљу мејл.
Наравно, у питању је спам, класична малициозна порука, али сам се ја упустио у један социолошки оглед:
Имам 60ак „пријатеља“ и живо ме занима колико ћу оваквих мејлова добити.
Пријавите се на:
Постови (Atom)